Tito i jadnici

08/07/2015 |

• Strogo kontrolisana sloboda

Špica. „Ravna gora”. Osma epizoda „Tito”. Da oćoraviš ne bi li video ko koju ulogu tumači. Nema veze, zarudeo je 6. maj, automobil ispred zgrade, nemački. Nedić posmatra ulicu s prozora stana, ulicom prolaznik zagleda onaj automobil, iz zgrade izlaze Nemci, kao zadržali bi prolaznika, puštaju ga, ipak, da uđe u zgradu i odlaze kolima.

U svom stanu Nedić više ne gleda kroz prozor, sada čita s nekog papira, čita u sebi. „Jutros zvone crkvena zvona na svakih pola sata”, kaže Nedić. „Đurđevdan je, devere”, kaže mu snaja. „Srećna Vam slava”, čestita mu, servira žito. Nedić se krsti, kaže da im je okupator uzeo sve, još samo da im oduzme veru, boga i krsnu slavu. Božidar kasni. Ko je Božidar? Ulazi Božidar, to je onaj prolaznik koji je zagledao marku nemačkog automobila, on je takođe Nedić, samo nije Milan nego Božidar. Doneo je letak s Hitlerovim likom. Nedić mu kaže da su Nemci zabranili da mu rodbina dođe na slavu. Onda je on tražio od Nemaca da ga vode u zatvor, u logor, kao što je tamo i njihov brat Milutin, takođe Nedić. Božidar se krsti, pred ikonom.

Nedić je u dilemi da li da piše pismo Cincar Markoviću, a i nije mu jasno zbog čega je u kučnom pritvoru, zbog čega ga kao retku zver drže u kavezu. Priča kako je kritikovao odbrambeni plan, mislili su da je lud. Nastavlja da priča o strategiji šumske borbe. „Znači, k’o hajduci, na Đurđevdan u šumu”, kaže brat Božidar.

Isti datum, samo u selu. Radojica i Đorđe, uparađeni u nošnju, svađaju se oko kape, jure se po avliji. Iz kuće izlazi muškarac, i on u nošnji, i taj se krsti. Večeras se svi krste! Čuju se pucnji. Ko to puca? Majka zove Radojicu i Đorđa. „Prvo je bio karabin, ‘mauzer’, a posle pištoljski meci”, kaže deda, starina. A kad tamo, mlada Tarabićeva trenira gađanje iz pištolja, stil Jasna Šekarić. E, tu je i kicoš. Njega čovek ne može da promaši, ama nikako. Znam ga k’o zlu paru, to je ona komunjara što je, u jednoj epizodi, već očijukala preko plota s mladom Tarabićevom. Ček, kako se ono zvaše mlada? Na vrh mi je jezika… RRRR… Samo sekund, da premotam tu epizodu… Radmila, zove se Radmila. Gde stadoh, pobeže mi misao…? A, da, kod kicoša. Boljševik, voli Lenjina, Staljina, Bakunjina, Sibir, gulage, Beriju, Lubjanku, „volgu”, „moskvič”, „čajku”, „zaporožac”, „kaćušu”, „kalašnjikov”, Kaljinku, Rjabinjušku, babuške; oklopnjaču „Potemkin”, „Auroru”, Borodinsku bitku, Raspućina, Anu Karenjinu, Vronskog (Raskoljnikova prezire kao baboubicu); obožava Ural, Kavkaz, kozake, Gagarina, Lajku, Belku i Strelku, berzoja, boršč, kavijar, a voli i da nategne votku; Valentinu Terješkovu, nju voli zbog svemira, voli srp i čekić, Ostrovskog, kaljenje čelika, Korčagina, Gorkog, Gogolja i mrtve duše, Čehova, njegove tri sestre, višnjik i u njemu ujka Vanju i galeba, Crveni trg, podmoskovske večeri, Volgu (reku), Don (takođe reku), Šolohova, kozake (njih sam možda već pominjao?), vojnika Čonkina; Spaskog, Botvinika, Talja, Karpova, Belova, Žarmuhamedova i Tkačenka, Irinu Rodnjinu i Aleksandra Zajceva, Milku Babović, Tretjaka, Fetisova, Kasatonova, Krutova, Larionova i Makarova; gotivi braću Ruse kao baćuške, braću Karamazove kao braću, Tolstoja, Jasnu poljanu, zločin i kaznu, Dostojevskog, starca Zosimu, doktora Živaga i Laru; Jesenjina, Puškina, Evgenija Onjegina, Majakovskog, oblak u pantalonama, ćilibar, ruski rulet; Nevu, Kremlj, Boljšoj teatar, Maju Pliseckaju, Mišu Barišnjikova; voli i Ejzenštajna, Vertova, Nikitu Mihalkova, varljivo sunce, Končalovskog, pomahnitali voz, trojku (saonice koje vuku tri konja); takođe i Tarkovskog, Rubljova, rublje (novac), ruske gaće (rublje); Putina, Hodorkovskog, Berezovskog, Abramoviča i Čelzi mrzi iz dna duše kao trulu buržoaziju, reakciju i klasnog nerpijatelja… Zapričasmo se, daj da gledamo seriju. A i zanimljivije je kad malo popričamo.

Majka besna, ljuta, grdi decu zbog toga što se igraju oružjem, vuci se, Radmila kući, kaže, onda potera i sinove. Neće majka da ih vidi u društvu kicoša, i kvit. „Izvini, drugar, majka je majka”, kaže Tarabić Vukadin. Kicoš odvodi Žarka na stranu, nešto se domunđavaju, kicoš ode. Vukadin ljut k’o ris, hoće da zna šta su njih dvojica ćućorila. „Izvini, batice, još nisi naš”, kaže Žarko. Kicoš, Živadin se zove (to je onaj uča, komunjara), planira da napadne zatvor i da oslobodi zarobljene, među njima i Tarabića seniora i seoskog protu. Žarko sve to saopštava s mnogo žara, postupiće kako mu Partije nalaže, a Vukadina će da predloži za članstvo u SKOJ-u. Posle će u PUPS. Vukadin je još ljut, ma ljući nego u prethodnim kadrovima, kaže: „Preči ti taj SKOJ nego svi”. Pa, šta si mislio.

Zatvor. Nemci streljaju zarobljene, Tarabić otac sve to posmatra kroz prozorske rešetke. Odjednom smo na nekoj slavi. Kuća Tarabića, u njoj lome slavski kolač, i njima je slava, krste se, podrazumeva se. Eto ti ga opet onaj Živadin, kicoš. Gvirka kroz prozor, čudi se ovima zbog toga što se krste i pominju Hrista, nabije kačket s petokrakom zvezdom na čelo, i ode u ofanzivu.

Počeo je 7. maj, s brda „švenk” na kuću. Sin Dragan u podrumu upao u porodični arsenal naoružanja i vadi li vadi, gvožđa kol’ko ti duša ište. Dok se on naoružava, majka, Marica i devojčica bele platno na reci. Majka i devojčica odlaze, Marica osta u vodi do zglavaka. Sad smo za astalom, kariranim. Još jedan takav, pa još jedan, nigde žive duše, a kafana. Gde je narod? To je naziv za Jugoslovensku vojsku u otadžbini koja se na ledini ispred kuće sprema za pokret. Vojnici stoje na livadi, mirno. Sin Dragan nikako da izađe iz onog podruma, sad rovari po nekoj rupi, mažnjava dukate. Izlazi pred majku u punoj ratnoj opremi. K’o Džon Vejn. Žešće izgleda, kao Rambo. Ide da se bije, odlazi s Dražom i vojskom. Majka misli da je poludeo. „Idi donesi drva da potpalim šporet i baci to gvožđe”, moli ga majka. Pa da te majka ženi.

Jok! Rešio sin Dragan da ide, ne može da peče jagnjad i da jede zaponjke dok njegovi drugovi gladuju u nemačkim logorima. Šta ti je glumačka solidarnost. „Zbogom, majko”, kaže. „Čekaj, Milisave” (tako se zove sin Dragan), ona mala daje mu medaljon koji nije htela da skine sa sebe kad su je u jednoj epizodi kupali. Draža se napolju obraća vojsci: „Dočekasmo Đurđevdan u pitomini drage otadžbine… Daleko smo od domova, familija i dece koja drhte od zavojevača što je porobio Jugoslaviju. Moramo dalje, da se prikupimo, saberemo… Kad kucne čas moramo da pokažemo zube”. Neće valjda kolektivno kod zubara? „Živeli!”, vikne Draža. „Živeli”, uglas će vojska. Kucnu se.

Stiže sin Dragan onako nakićen oružjem, izgleda kao nosač aviona. Kaže Draži da hoće da im se pridruži. Draža ga uzima za posilnog, sin Dragan mu se zahvaljuje, pardon, staraće se. Odlazi da se pozdravi s ocem, Bodom, izvinjava mu se zbog toga što odlazi. „Neka te bog čuva”, blagosilja ga Boda, grli ga.

Opet onaj koljač, sad je u grmlju, merka Maricu koja još beli rublje na reci, a pomalo i gladi butane, hladi ih vodom. Koljač zabalavio. Tamo dalje, na utrini, Dražina se vojska sprema da krene, sin Dragan pošao da se oprosti i od sestre Marice, i ne sluti da se koljač primiče, Marica ga vide, poče da viče, da beži, vrišti, ovaj je spopada, i on bi da se oprosti pred polazak. „Upomoooooć!”, zapomaže Marica. „Mariceeeeeeeeeeee”, viče sin Dragan. Koljač ne haje, navalio, vidi sina Dragana, vadi kamu, izaziva ga: „Ajde, pucaj…!” Sin Dragan, šta će, saspe rafal, tako je po scenariju. Koljača više nećemo gledati do kraja serije. Bar ne ovog koljača.

Marica dotrča do oca i Dražine vojske, stiže i sin Dragan, skida kapu, okreće se. Jedan vojnik raportira: „Ubi ga!”. Koga? „Ubi Čuturića!” To je konspirativno ime onog koljača. Manda potvrđuje: „Ubio ga k’o zeca”. Replika iz filma „Ko to tamo peva”. „O, gospode, samo to ne”, promrmlja Draža, pojaha konja i komandova pokret. Boda, žena i Marica ispraćaju vojsku pogledom. Sin Dragan takođe gleda za vojskom. Gde li će on? Na koju stranu? Ode za vojskom, njegovi mu mašu, maše i on njima.

Ekonomsko-propagandni program. Osmi maj je uveliko, neka ustanova, jedan diktira, mislim da je taj diktirao i u nekoj od prethodnih epizoda! Takva mu uloga. Ulazi vojnik, ovaj se zbunio, kaže da ništa ne valja to što je diktirao. „Gos’n Aćimoviću, stigla depeša. Viđene vojne formacije oko Valjeva”, kaže vojnik. Kakve formacije? Aćimović mora da zna da li su to komunisti ili Jugoslovenska vojska, i jedni i drugi u otadžbini. „Jel’ tako?”, prodere se Aćimović. „Tako je!”, zacvrkuta sekretarica. Kaže mu onda još: „Gospodine komesaru, nastavite da diktirate”, i osta živa. Uđoše dvojica u uniformama, Aćimović naređuje da dve čete žandara odmah odu na Divčibare, a od Nemaca će tražiti podršku.

Univerzitetska biblioteka, enterijer, studenti uče. Imaju strava stone lampe. Jedna devojka vraća „Jadnike” (Viktora Igoa) gospođi Jagodić. Ova plače. Odveli joj mušku glavu u Nemačku, priča kroz suze, nisam razumeo koga joj odveli. Ova što je vratila „Jadnike” kaže drugarici da su sina gospođe Jagodić Nemci internirali u Nemačku. Ta kao da je znala da nisam čuo ko je muška glava. Hvala joj. Ova drugarica sriče naučeno napamet kako će proleteri – svih zemalja, a i šire, kada se jednom ujedine – pobediti i potom će svi živeti u blagostanju. Baš ima nezahvalnu ulogu da širi laži. Studentkinje odlaze, na vratima ih čeka kolega, student.

Železnička stanica Zemun. Stiže voz, kao u filmu braće Limijer. Dočekuju ga Nemci, lokomotova pušta paru. Efekat. Studentkinje i student stižu na peron, čekaju nekog. Pojavljuje se ruka s prstenom-pečatnikom, potom noge, moderne cipele, opet ona para, ništa se ne vidi, aaaaa… Bjela… Majku mu božju. „Volga je daleko”, student. „Volga je široka”, Bjela. Razmeniše šifre, lozinke i pasvorde. Jedna od one dve studentkinje kaže Bjeli da su se upoznali, Bjela kaže da se sjeća. „A ti si Penezić?”, pita onog studenta. Jeste, on je Krcun. Bjela kaže da je to ljepo, i stalno mu je nešto ljepo, kad god zaboravi repliku njemu je nešto ljepo. Ponaša se kao da je Tito.

Idu dalje, jeste on Tito, i kao takav, tj. Tito, pominje Zagreb, šalicu kave, hoda kao da je progutao kolac, a ne može da bude viši nego što jeste, uparađen u neko fensi odelo. Pal Zileri. Dok ovi ne stignu sa stanice, klinci se igraju pred kapijom Branke Petrić, ona ih grdi, gađa ih loptom, tužiće ih Nemcima. Stiže automobil, izlaze Krcun, studentkinje i drug Stari, sve ih dočekuje drug Majstor. Nešto popričaše, nevažno, a Bjela opet: „Ljepo, ljepo”. Šta li je tu ljepo, da mi je znati?

Dočekuje ih Branka Petrić, drug Stari je njen novi podstanar, mada ona ne zna da je on drug i da je Stari, to se zove ilegala. Pitaju ga da li mu se dopada u novom stanu. Ljepo! A kako drugačije?! Gazdarica ga pita da li puši, on kaže da puši, ali rešio da batali. Od ponedeljka. Gazdarica ne prima samo pušače i komunjare. „Ljepo, to je pametno”, opet Bjela. Svi sedaju za sto, osim Branke, ona po scenariju ne sme da sluša konspirativan razgovor, Tito (Stari, Bjela) kaže da je u Zagrebu nesnosno, fašisti hapse, posebno Srbe i Jevreje, pominje i neke domoljube. Onda zapali cigaretu, povuče dva dima, dade Majstoru ostatak da baci. Široko, brate, ima se.

Krcun raportira da svi osuđuju odlazak kralja i izdajničku vladu, na to će Tito: „To nije dobro. Ne treba to komentirati i iritirati Srbe opijene monarhijom”. Jedna studentkinja se nudi da skuva (skuha) kafu (kavu), Tito bacio oko na nju, raspituje se kako se zove. Davorjanka. Dugačko mu to ime, on bi da ga skrati na, recimo, Zdenka, kao zdenac, izvor života. A i nju bi da skrati. Pita Krcuna da li mu je to devojka, nije, super, ima prolaz. Posle rata sahraniće je u dvorištu kuće, na Dedinju. Tito ustade, htede da uđe u ormar, al’ ovaj se raspade. „Nije baš kao u ‘Palasu’, u Parizu”, mrmlja Tito. Naviklo to od malena na bes i luksuz. Ende.

Odužila se ova epizoda, a ja imao neke goste kojima sam morao da se izvinjavam zbog gnjavaže. Odoše pomalo ljuti. Jedna od gošći pitala me pred polazak da joj preporučim neku dobru knjigu. Uzmi „Jadnike”.

29. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

• Tweet

Komentari