Svi njihovi ministri
10/03/2015 |Ako učinimo sebi zadovoljstvo, i napravimo ovlaš uvid u inventar ljudi koji su bili ministri sile, možemo sabrati vrlo zanimljiva iskustva o tome kako se taj posao radi.
Aktuelni i bivši ministar odbrane već mesecima su u političkom klinču. Bilo je zanimljivo pa postalo dosadno. Ključna nedoumica u javnom obračunu Dragana Šutanovca i Bratislava Gašića jeste ova: ko je od njih dvojice gori ministar odbrane?
Teško je presuditi pred teškim i niskim udarcima dvojice boraca i ličnosti važnih za odbranu zemlje. Mada su oni pre svega vojnici svojih partija, određeni od nje (ili bili određeni), da se bave poslovima u vrlo složenom životu državne legitimne sile. I ova partija na vlasti, kao i svaka pre nje, pokušava da vojsku upregne u svoju ideju o upotrebi države. Ministri su u tom poslu važna, ali po nekad i prilično škripava transmisija u distribuciji vladajuće političke volje.
Ako učinimo sebi zadovoljstvo, i napravimo ovlaš uvid u inventar ljudi koji su bili ministri sile, možemo sabrati vrlo zanimljiva iskustva o tome kako se taj posao radi.
Svaki početak svačijeg mandata obeležen je idejama temeljnih reformi. Kako to gordo i prazno zvuči, ako se zna da je i prethodnik reformisao sve što je mislio da treba, i uveren da ume. Ako je neko zaboravio, jedan od ministara bio je i jedan od predsednika ove države: Boris Tadić. Sve reforme koje je započeo, kao i sve drugo, završeno je uglavnom u neostvarivim verbalnim ogledima.
Novu fazu reforme, koje su, takođe, bile nerešiva projekcija, započeo je u svoje vreme i Prvoslav Davinić, čovek dostojan literature. Zbog izraelskog satelita, opremanja vojske preko firme „Mile Dragić” (slučaj samoperivih gaća), i još nekih poduhvata koji nisu daleko od nivoa odbrambene fantastike. Suđeno mu je, i nije osuđen, što je dokaz da su njegovi eksperimenti možda bili i korisni. Šef partije koja ga je predložila, lično ga je smenio: Mlađan Dinkić. I to zbog afere s Dragićem. To će Dinkića, mnogo kasnije, koštati skoro huliganskog izbacivanja iz hotela „Moskva”. I to je odbrana zemlje.
Za svog mandata, Dragan Šutanovac je imao svojevrsni sukob autoriteta, jer mu je načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš bukvalno otkazao poslušnost. Mada takva kategorija (poslušnost) i nije predviđena na relaciji ministar–načelnik. Vojskom komanduje predsednik države, pa je Ponoš prozvao ministarstvo „protočnim bojlerom”, uz slikovito poređenje: „Mi imamo voz (vojsku), ali badava kad je pruga (ministarstvo) pokvarena.” Tadić je smenio Ponoša („jednog od najboljih generala u regionu”), uz poruku da se moraju poštovati red, rad i disciplina.
Nema podataka kakvi su rezultati reformi koje je sprovodio Šutanovac. Po skromnom sudu ovog autora, ništa se značajno nije događalo. Čovek je samo obavljao partijski posao, kao svi pre i posle njega, službenički, sa skromnom kreativnošću, koliko je mogao i umeo.
Iz Kruševca je došao Bratislav Gašić, tamošnji gradonačelnik, kako bi oslobodio bar jedne dužnosti hiperaktivnog Vučića, koji jedva da je i navraćao u ministarstvo odbrane. To, naravno, nije sprečilo Gašića da njegova prva izjava bude preko svake mere servilna: „Trudiću se da u obavljanju dužnosti ministra odbrane, dostignem standarde koje je postavio Aleksandar Vučić!”
Ministar sa titulom „viteza od čarapanije”, možda bi mirno odradio svoj mandat, ne mešajući se ni u šta ključno, poštujući standarde opšteg siromaštva u društvu. Da nije bilo one afere sa tučom pripadnika Žandarmerije i „Kobri”, i učešćem vojne jedinice u čuvanju premijerovog brata. Tu se ministar upleo kao pače u vunu, i bez valjane pravničke podrške zaratio sa zaštitnikom građana.
Ne bi bilo ništa strašno da se ta afera nije raskrupnjala, pa je uplitanje ombudsmana u tajne „kojima niko nema pristupa”, proglašeno, kako to obično biva, napadom na vojsku i sistem odbrane. U stvari, to je jedan od modela da se vladajuća grupa poistoveti sa državom i vojskom, i u tome se svaka kritička reč prepoznaje kao rušilačka. Stiče se utisak da vojska ipak nije toliko na nišanu neprijatelja države koliko je marginalizovana od same države.
Nema održive ideje o tehnološkom inoviranju, slabo ide sa rešavanjem stambenih problema. Još ima vojnih beskućnika koji žive u starim kasarnama. Ministar, kao ona škripuća transmisija vladajuće volje, nije uspeo, ako je uopšte želeo, da podoficire i oficire koji su na operativnim poslovima, oslobodi smanjenja ionako skromnih plata. Tako da oficiri srednjeg ranga zarađuju tek nešto više od 42.000 dinara (prosečno), a to su ljudi koji neposredno komanduju osnovnim jedinicama (vod, četa).
U toj nemoj socijalnoj drami isforsirani sukob sa ombudsmanom poslužio je za uobičajenu mistifikaciju i zamenu teza o tome gde je zaista poreklo ruiniranja vojske i njenog ljudskog potencijala.
Naravno da položaj vojske i njenih pripadnika ne može biti zataškan optužbama oko toga koja je vlast dotle dovela, i koja partija je uspela da delegira goreg ministra. Mislim da se u tom poslu, zasluge sasvim lagodno mogu podeliti na ravne časti. Nezavisno od toga čija oligarhija vlada našim životima.
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Svi-njihovi-ministri.lt.html, 3. mart 2015.