Svetlo dana
04/08/2019 |Od kada smo kazaljke časovnika pogurali sat unapred svetlo dana greje nas duže. Svetlije je ukoliko se popneš na uzvišenje, bliže suncu. Gardoš je suncu jedan od prvih suseda.
Kaldrmisanom Sinđelićevom uzbrdo, pored Nikolajevske crkve sa spomen-pločom u slavu Joakima Vujića. Taj deo grada inače podseća na veliki amfiteatar, na veliko pozorište u kojem se igra život. Grupa stranaca zastaje, vrte se oko svoje ose, nisu sigurni da li su na sigurnom putu. Pitaju me gde se nalazi Kula Gardoš. I ja ću tamo, follow me.
Sa obe strane ulice – koja je zimi zatvorena za saobraćaj i zove se Beli zec jer se deca njom sankaju – ušorene kuće svih boja. U jednoj je umetnička radionica „Art dekor”, u drugoj kafanica „Tri kuma debela”, na jednoj kapiji zapisano „Ne parkiraj, garaža”, pa opet kafanica „Pogled” a nedaleko „Kod bake”. Na poluraskrsnici putokazi na starim daskama otkinutim s neke tarabe.
Idem levo pored dvorišta u kamenim kaskadama. Prekoputa Gardoš kule još jedna crkva. Ispred nje nekada je postojala kafana „Ona a ne neka druga”. Kuća u kojoj je bila kafana još je tu. Neke druge nema. Stranci mi se zahvaljuju i nestaju.
Gardoš je brežuljkast, podiže se iznad Zemuna i gleda na Beograd. Najviša tačka je kula Sibinjanin Janka (Hunjadi Janoša), poslednja mađarska odbrana od najezde Turaka. Istorija kaže da su četiri takve kule podignute na istočnoj, zapadnoj, severnoj i južnoj granici monarhije i da su u životu ostale samo još ova južna u Zemunu i ona na severu, u Pešti. Ne znam, u Pešti nisam video repliku jedne takve. Neki, pak, tvrde da je Sibinjaninova jedina preživela vekove. Verovatno zbog toga što joj je jedno od imena Milenijumska kula.
Iza Kule restoran „Gardoš”, na kapiji papir – „Restoran ne radi od 1. 12. 2015.” Šteta, iz bašte restorana pogled doseže do Pančevačkog mosta, i dalje. Srećom, u dvorištu Kule nalazi se pab, mogao bih iz njega da gledam most i mesto koje su dve reke izabrale da se sretnu.
Kelner me pita šta želim. Popio bih kafu i vodu iz flašice. A šta želim? Odgovor je previše intiman da bih ga podelio s neznancem. Da, ipak, pokušam onako za sebe, u mislima. Želim ti, mladi čoveče, da – kao ja sada – pošalješ misli u nebo, da dosegneš Univerzum i da u njemu, na istoj frekvenciji, sretneš srodne misli.
Kuće na strmini podamnom pobodene u brdo kriju svaka svoju priču. Ima trošnih kojima bi restauracija pristajala, ima stamenih stogodišnjakinja a i onih sa još svežim malterom.
Plaćam popijeno, stepenice od cigala vode me u srce naselja od načičkanih kuća. Između dvorišta stepenice vijugaju kao serpentine. Na jednoj kući starinski umivaonik, na zidu koji štiti privatnost jednog domaćinstva grafit – Taurunum. Rimsko naselje na prostoru kojim prolazim. Još jedna ulica zasejana kaldrmom, zove se Stara. I jeste. Iznad jedne kapije mladenački venčić, svež. Broj 3, kuća iz oglasa, znam, vlasnik je prodaje. U susednom dvorištu deka i unuk popravljaju dečji bicikl. Deka popravlja, unuk asistira.
Iz Stare opet u Sinđelićevu. Restoran „Princip” izbacio na kaldrmu tablu s dnevnim menijem. Limunada 120 dinara. U blizini, kuća koja se jedva drži na nogama, sklona padu. Pored nje uglancana lepotica – rent room.
Silazim kaldrmom po kojom sam se i peo. Kula na Gardošu ostaje gore, ja na nižoj nadmorskoj visini. Dan zaranja u sumrak, sunce je na izmaku a vidim ga. I u mislima je sunčano. Ni nebo mi nije visoko.
četvrtak, 31. mart 2016.
21.08