Sunovrat

02/07/2015 |

• Strogo kontrolisana sloboda

Smestite se udobno, počinje treća epizoda „Sunovrat”. Arhiva, Kraljevina Jugoslavija, Zagreb, a u Zagrebu 10. april, ljudi na ulicama, previše ljudi na ulicama, oduševljeno kliču nekome, pozdravljaju nekoga, još ne znamo kome i koga. Evo, sad znamo, Nemcima i ustašama. Pozdravljaju s tri podignuta prsta. Ku-ku, zar je i tada taj pozdrav bio aktuelan?!

Pomislio sam da ćemo iz ovog crnog pa precrnjenog arhiva direktno u crveno, kad ono – zeleno. Lišće, nebo. A nebo, nebo plavo je. Vojska u šumi, neki jedu, neki spavaju, u Baranji, na rezervnom položaju 41. pešadijskog puka, već je 11. april. Grunu negde. „Šta je, usrali ste se?”, pita jedan narednik vojnike. Ovi neće da priznaju, hrabro ćute. Intendant ide okolo i nudi hleb iz džaka. Pita ovog koji se zabrinuo za vojničke čiste gaće koliko mu je vojnika dezertiralo, da ih odmah skine s hrane. 28. „Ako pokuša još neko, ubivam, odma’”, kaže narednik. „Iz treće čete dezertiralo 14, iz prve skoro pola, dva Slovenca ostala”, kaže ovaj s hlebom. „Ima Srbin opet da najebe!”, proročki će narednik dok žvaće hleb.

Preko mosta dolaze konjanici. Major (Jezdić) zove narednika koji mezeti hleb, kaže mu da ide da razgovara s komandantom puka, nasamo. Vojska je još u šumi, raspituje se za vesti iz Beograda. Kakve su? Nikakve. Kapetan koji je stigao (na konju) s Jezdićem kaže da je načelnik štaba pukovnik Marić otišao u Sarajevo. Znači, pobegao? „Pa, nije baš pobegao. Navodno, boli ga uvo pa otišao u bolnicu”. A u Beogradu ne umeju da leče uši?! Ma, zabole ga uvo.

Opet pucnji. Ko puca? Neka dvojica vojnika gađala svrake. Narednik, besan zbog otkrivanja položaja, između dva zalogaja, nokautira ubicu svraka i kako puče šamar tako puče i granata, pukoše dve granate. To ih, zbog ubijanja svraka, granatira neprijateljska baražna vatra, s dve granate. I, ništa.

U Planinici ovce bleje. Ovce u seriji stalno bleje, takav im je tekst. Švenk prati Stanojevog brata, onog koji kašlje, i koji je upregao konja u kola, kao da se sprema na put. U kući Stanojeva žena servira doručak svekru sa sedom bradom, pa malo gleda kroz prozor, posmatra Stanoja i devera. Prekrsti se. Stanoje uđe u kuću, i on ogladneo, seda da doručkuje. Prekrsti se.

Žena ga pita gde ode Svetolik. Sad znamo i kako se zove Stanojev brat, a njen dever. Stanoje ne zna. Mislim, zna on kako mu se brat zove, ali ne zna gde taj ode. Sad ga žena pita zašto nije zvao brata na doručak. Stanoje ćuti. „Da li ste progovorili?”, navalio otac. „Mi radimo i ćuteći”, mudro je, od Stanoja je. Otac i Stanoje razgovaraju o poljoprivredi, lakša je tema. Stanojeva žena misli da je bolje da ne izlaze iz avlije, rat je. „Ti da gledaš u šerpe i lonce, je l’ ti jasno?”, sevnu Stanoje. Porodično nasilje, in flagranti.

Stanoje bi da se svađa od sabajle, nabusito razgovara i s ocem koji priča o podeli imanja. Stanoju više nije do doručka, demonstrativno ustade i ode. Iz kuće, i iz kadra. Al’ je namćor.

A sada neke porodične tajne na videlo. Snaja kaže svekru: „Od kad sam pošla za Stanoja uvek ste više voleli Svetolika. Trebalo je da se odelimo, da mi odemo na vajate, a Svetolik da ostane kod Vas”. Svekar ni reč.

Čuje se pas, laje. Neko napolju doziva: „Žarkooo, Žareee!” Svekar pita ko je to. Učitelj Živadin i još dvojica, s puškama. Na te reči, Radmila izleće iz sobe. I ona pita ko je to. Već je čula, samo se pravi blesava. A onaj se i dalje dernja: „Žareee!”. Radmila posmatra kroz prozor i blista. Muzika, naravno, daje ton toj svetlosti.

Ova trojica koja su dozivala Žareta ugledaše Stanoja. Dobar dan, nazvaše mu. Bog ti dobro dao, nazva i on njima. Ovima izgleda da baš i nije do boga. Kako ste? Kako moram. Evo i dede u avliji. Stanoje pita uču zašto viče Žarka kad zna da on nije u Planinici. Još je u drugoj epizodi, sluša Internacionalu na radiju. Uča to zna, ali kaže da je Beograd sravnjen sa zemljom pa pomislio da se Žarko možda vratio. „Nije, šta će ovde? A i poručio sam mu da ne dolazi”, ljut je Stanoje. Aha, klima uča glavom. Evo i Radmile, izašla da udahne svež vazduh. Stanoje pita uču ko su mu ta dvojica. Drugovi, jedan iz Ljuga, jedan iz Lajkovca. Taj drugi došao prugom.

A pas laje li, laje. Tako laje samo kad nanjuši komunjare. Stanoje ga smiruje, prilazi ovoj trojici. „Šta će vam te puške, je l’ idete u lov?” Uča se ceri, kaže bacila vojska oružje pa oni skupljaju. Kao sekundarne sirovine. Trebaće. To kaže uča, odmeri malo Radmilu i ode s ovom dvojicom sakupljača. Stanoje sve vreme tovari nešto u zaprežna kola, među kanate, tovari i tovari. Natovari li više?

Uča dobacuje, bezobrazno: „Čika Stanoje, pozdravite Radmilu”. Kako je samo drzak! Radmila mu maše. Nije lepo da devojka tako maše momcima, opominje je majka, a Radmila, pak, misli da je danas tako divan dan, i poljubi majku. More, ajd u kuću. Stanoje nateže neku ljutu iz balona, pletenog, od pet litara. „Neće da valja”, kaže deda. I neće jer sleduje…

…arhiva. Grme topovi, bljuju vatru, Nemci nadiru, pešadija, pa motorizovane jedinice, pa razoružana Vojska Kraljevine Jugoslavije. Opet smo u vremenu sadašnjem, zapravo ondašnjem. Čuju se trubači, duvači, pruga Višegrad – Užice, i na pruzi voz. U njemu, sve se ori od pesme, peva vojska, tu je i sin Dragan (Milisav). Poslednji put videli smo da vozi Borina kola, a sad već u kupeu. Vojska još peva, sve vreme peva. Odslušasmo celu pesmu, sve strofe. I refrene. „Mala moja raspremi mi krevet, ja ti stižem večeras u devet”. A šta ako voz okasni?

Milisav nazva stokom ove koji pevaju. Zapodeva kavgu. Umal’ ne pade berba ušiju. Tu je i ona devojčica s prašnjavog druma koja je na njemu ćutala. I sad ćuti. Milisav joj kaže da ne brine, uskoro stižu. Vojnici pucaju kroz prozore vagona, vesele se zbog povratka kućama. Tako Milisav objašnjava devojčici vojničko šenlučenje. A on i ona će u njegovo selo Zaovine, njegov tata tamo ima kafanu i somuna do mile volje. A dete gladno.

Prođe pola epizode a ništa se nije dogodilo.

Gornji rakurs. Voz na pruzi. Zaustavljaju ga uniformisana lica, kažu da je pruga minirana. Švabe minirale? Ma, kakvi Švabe, neka naša bagra. Samo citiram glumce. Loše. Mislim, ja ih dobro citiram, a glumci su loši.

Na planini smo, Milisav nosi devojčicu na krkače. Nosi je, nosi, nosi… dok joj ne pokaza kuću. Pita je ima li ona jezik. Ima. Najzad je progovorila. Nastaviše ka kući.

Noć u šumi, negde u Baranji, štab 41. pešadijskog puka. Krupno na tanjir, pun. Meso u tanjiru. Oficiri večeraju, a klopa kao u elitnom restoranu. Napolju major (Jezdić) vodi narednika na stranu i poverljivo mu saopštava zadatak, narednik mora da ode do onog (kog?) prozora i da odatle ne mrda. Ovaj razume, ja nisam razumeo. Major ulazi u kuću u kojoj večeraju oficiri, potpukovnik (Radko Polič) nudi mu da večera, Major kaže da će večerati s vojskom. Tad ustade jedan oficir, ustade prilično demonstrativno, obratiti pažnju na njegovo prezime: „Hananoviću, sedite, završite večeru. Ako je ušao major nije ušao đavo”, kaže mu potpukovnik. Đavo je izgleda ušao u Hananovića te on odlazi, a pre nego što ode, reče: „Bolje da izađem na čist vazduh”. I ode.

Jezdić želi nasamo i u četiri oka da razgovara s potpukovnikom. Sad ustaje i drugi oficir, i on bi na čist vazduh, on je Hrvat, kaže da će se povući jer ne želi da bude smetnja srpskoj stvari. Kojoj stvari? Pa, samo je Jezdić Srbin u ovoj sceni.

Potpukovnika interesuje šta je to važno. Nemci ušli u Zagreb. „Pre Zagreba ušli su u Sloveniju, preko Ljubljane. Dakle, prvo su uzeli moj zavičaj a sad idu dalje. Ja, nažalost, ne vidim ko će ih zaustaviti”, konstatuje potpukovnik Radko. Prethodno je skinuo cvikere da bi razgovor s Jezdićem bio obavljen u četiri oka. Ko će ih zaustavit? Mi. Koji mi? Mi su Jezdić i još neki. Potpukovnik pita majora da li on misli da se istorija ponavlja i daje mu kratak kurs iz poznavanja Solunskog fronta, vojvode Živojina Mišića i Velikog rata. „Zar mislite da će se Hrvati i Slovenci boriti s Vama za Kraljevinu koju je stvorio Versaj? Budite realni, gospodine majore”. Jezdić ćuti. Dugo ćuti. U ruci vrti nož iz escajga. I ćuti.

Najzad, progovori. Reče potpukovniku da ima još čestitih oficira koji neće da se predaju. Ko, na primer? Pukovnik Mihailović, major je razgovarao s njim, on neće da kapitulira. Potpukovnik je umoran, kaže da taj čin ima već petnaest godina, da su njegovi klasići uveliko generali, a da on nije mogao da napreduje jer je Slovenac. Savetuje majora, kaže mu da je mlad i da je pred njim budućnost, da ima šansu da napreduje, da izvede komandanta 41. pešadijskog puka (njega, potpukovnika) pred streljački vod, da ga obesčasti, da ga likvidira. Gotov razgovor.

Onaj narednik čeka pod prozorom, na mestu na koje ga je Jezdić poslao.

Ovamo ipak nije gotov razgovor. Dijalog na relaciji potpukovnik – major. „Odlučio sam, raspustiću puk”, kaže potpukovnik. „Šta?”, major. „Raspustiću puk, pa čekam Vašu odluku gospodine majore, tj. Vašu presudu”, ponavlja stariji starešina. Gledaše se malo u oči, major pita potpukovnika za dopuštenje da uzme pukovsku zastavu i nosi je u Srbiju. „Ne dolazi u obzir, zastava ostaje sa mnom!”, britak odgovor. „Gospodine potpukovniče, Vama će zastava biti suvenir, a nama svetinja”. „Ne, rekao sam”, oduva ga potpukovnik dezerter.

U šumi vojska čeka i puši. Jedan vojnik se grebe za cigaretu od kapetana. Hananović koji nije završio večeru skida kapu, kida s nje kokardu i baca je. Potpukovnik izlazi s presavijenom zastavom puka, ljubi je i predaje je onom naredniku koji je pola epizode prečučao pod prozorom. Pišmanio se Radko, ipak predaje zastavu. Narednik se prekrsti. Zbogom, gospodine potpukovniče. Zbogom, naredniče, neka Vas bog čuva. Sad narednik ljubi zastavu. I ode.

Njiva, budaci rade, motike, takođe. To se vidi u kadru. Planinica, 12. april. Na njivi Tarabići, Radmila donosi vodu. Deda dvogledom posmatra okoliš. Pazi, starog, odakle njemu dvogled na njivi? U dvogledu, Vukadin i bicikl. Vukadin je još u uniformi, svi mu trče u susret, a deda stoji podalje i smeška se. Milo mu.

Na Tari (to piše na ekranu), u dvorištu, čovek se rve s bačvom, ljulja je, kotrlja, okreće. Podalje, žena posluje, sipa bunarsku vodu, muž – ovaj s buretom – zove je da ga zajedno kotrljaju. Iz kuće istrčava sin Dragan (Milisav), u civilki, za njim trči ona devojčica, nose zmaja od papira. Zmaj od Noćaja je iz druge epohe. Otac je, reklo bi se, malo ljut na njega. Jer, Milisav džabalebari.

Na utrini Milisav i devojčica vitlaju zmajem, ona bi da ga pošalje u Beograd. Može, ali prvo da kaže Milisavu kako se zove. Milena se zove. Negde nešto puče. Milisav joj objašnjava da to naša artiljerija bije Švabe. Jer, naša vojska je velika i slavna. To on misli.

Arhiva bombardovanog Beograda, zgarišta, porušenih kuća, zgrada, mostova, sve spaljeno, građani saniraju posledice. Iz arhive ulazimo u Dorćol kakvog više nema. Dva klinca pikaju loptu, Biković, u uniformi, stiže do zgrade u kojoj je živeo. Od nje samo temelj i nešto zidova. Nalazi porodičnu fotografiju, na njoj on, supruga i ćerka. Grli fotografiju i priziva boga. Za kraj treće epizode, dovoljno.

*

Iz nepuna tri sata emtiovanog materijala, nismo mnogo saznali. Uglavnom sunovrat golemih para, skrcanih u preambiciozan pokušaj dočaravanja događaja i atmosfere s početka Drugog svetskog rata. Radoš Bajić se nije mnogo odmakao od rukopisa kojim je stvarao neka prethodna televizijska ostvarenja. Vidljivo je da tom pisaniju nedostaje dramaturška interpunkcija kao sredstvo razvoja radnje. I još ponešto od filmskog zanata, plus autentičnost umetničkog izraza. Ako je sporovozno odmotavanje kadrova jedino čime reditelj raspolaže, neka zna da uvek može i dosadnije. Može, naravno, ukoliko želi da nas dotuče aprilskim danima dužim od godine.

O seriji ćemo još pisati, no, sačekajmo nastavak i njen kraj. Ukoliko, međutim, Bajić nastavi, da kao do sada, „slika” april 41-ve, dan po dan, bojim se da oslobođenje nikada neće svanuti.

26. novembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

• Tweet

Komentari