Sumorna jesen
18/04/2015 |Draga Ines,
Iako se događaji nižu filmskom brzinom, oni su samo filmski kvadrati u deliću vremena, i uprkos tome što prividno nalikuju novom nisu ništa drugo do mnoštvo koje čini neprekinut niz već viđenog, doživljenog i preživljenog. Ono što smo u literaturi nalazili kao večno vraćanja istog. I kada razmišljam šta bih ti ovim pismom rekao, poručio, o čemu bih te obavestio, našao bih se u vrtlogu pokretnih slika kojima se početak i kraj ne naziru i kao dve paralelne prave seku se negde u beskonačnosti.
Da pokušam ovako. Et ignotas animum dimittit in artes. Ovidije nas je u „Metamorfozama” učio da usmerimo svoj um ka nepoznatim veštinama. Starom smenom 8, onom kojom smo beležili tragove zajedničkog života i na mestima koja su nam se činila daleka i nepristupačna, nedostižna i nedohvatljiva, a mi nekim čudom, ludom srećom, slučajnošću ili namerom stižali baš do njih, baš tom starom mračnom komorom danima sam fotografisao delove grada koji su ti poznati kao naši, skroviti i tajni, vraćajući se tako zapostavljenoj veštini stvaranja kompozicije kadrova koji svedoče o tokovima epohe. Ista mesta, druga vremena.
Bio sam na Dunavu, u onom njegovom lepšem delu toka, šetao zemunskim kejom i vrebao trenutak koji će zauvek završiti kao fotografija. Prošao sam pored „Venecije” čija nas je terasa podsećala na terasu kakvog hotela na moru, nadnesena nad vodom reke bila je jedno od naših pribežišta, Kiš bi rekao, zdravog razuma; u lenja prolećna i letnja popodneva, zagledani u tihi hod Dunava, sedeli smo zavaljani u baštenske stolice do smiraja dana, opušteni i rasterećeni, ne dugujući nikome, ne dugujući ništa,
„Venecija” nije ni bleda slika one naše uljuljkanosti u njene baštenske udobnosti koja nam je smirivala mir nad mirnom vodom. Terasa restorana odavno se jednim delom ne nadvija nad vodom, niti se stubovima odupire o rečno dno. Ispod nje je bedem, proširena, pojačana betonska nadogradnja kojom je, u tom delu svog toka, Dunav sputan kao što se lasom krote divlji konji; izgrađena je barijera kao zaštita od vode čiji zvuci bečkog valcera najpre lagano, andante i adagio pokrenu lako lelujanje, potom se crescendom talasi zanjišu, a onda dunavski allegro i presto užurbaju bujicu koja kulminaciju doživi baš tu, ispod baštenske ograde restorana, o čiju se dozidanu armaturu razbija u milione vodenih čestica praćene hukom – ne više onako nežnim valcerskim – i brujanjem vode koja valja sve i valja sebe, onim grave tempom koji smo voleli samo na koncertima i u napetim filmskim scenama.
Nedaleko od restorana okupljena grupa ljudi na ivici obale. Hrani labudove. Na proputovanju kroz ove krajeve, jato labudova sletelo je na reku. Beli kao snežni planinski vrhovi, izvijenih vratova, dostojanstveno su plutali uz desnu obalu, ovu našu, zemunsku. Smena 8 bila je spremna da zabeleži. Labudovo jezero usred Dunava.
A onda sam se setio!
„Labudova kuća”, jedna od epizoda serije „Sumorna jesen”, vreme detinjstva. Grupa zagrebačkih ilegalaca u borbi protiv ustaških i nemačkih vlasti. Živo se sećam likova te serije, bio sam oduševljen ilegalcem Drenom i uvek sam, kao i ti u ulozi ilegalke Maše, uvek sam u igri dobrih i zlih, partizana i okupatora, bio Dren, opremljen plastičnim pištoljem krio sam se po podrumima, grmlju, verao se u guste krošnje, ali u toj igri nikada nisam, poput pravog Drena, bio na jezeru, u labudovoj kući u koju on sklanja ranjenog druga Tarasa, dok ustaška vojska i psi bezuspešno tragaju za njima.
Moj tada najbolji drug, Vladan, bio je i moj najbolji drug ilegalac Maksi, još jedan meni važan junak serije. Davno je to bilo kada je „Sumorna jesen” bila slika naših crno-belih televizora, tek smo zakoračili u osnovnu školu. Odavno smo je završili, sumorna jesen i sada je slika naših televizora u boji. Bilo je nečeg proročanskog u naraciji Zvonimira Črnka – glumca kojeg sam zavoleo kao Drena – na početku svake epizode isti kadrovi, ista muzika Miljenka Prohaske, isti tekst: „Naš rodni grad, pust i tužan kao da je mrtav. Sada smo i mi mrtvi i poput sjena lutamo ovim istim ulicama. Ako je koji od nas slučajno i ostao živ, toliko se promjenio da bi ga danas teško prepoznali i njegovi nekadašnji drugovi. Jer prošlost se ne može vratiti u sadašnjost. Izuzev u sjećanju”.
Nahranio sam labudove pre nego što sam ih smestio u mrak smene 8. Pogledao sam u Dunav, bio je miran, tih, spor, lento. Isto tako izgledala je i terasa „Venecije”. I labudovi će uskoro na put, dalje. Negde daleko. April je, i sumorna je jesen.
D.
subota, 18. april 2015.
Beograd