Stid i sramota
29/06/2015 |Jasno mi je zbog čega me s podozrenjem pogledaju kada kažem da sam rođen u Vrnjačkoj Banji. Jasno mi je zbog čega me nepismeni hejtuju kada napišem da bi nekome moglo da padne na pamet da na balkon Gradske skupštine izađe i onaj koji je isplivao iz kanalizacionog toka rijalitija „Parovi” (mada mi nije jasno kako je isplivao sam, gde je tu drugi član para?!) i sada pluta po površini. Jasno mi je zbog čega navlačim na sebe gnev kada kažem da će, za potrebe novog rijalitija, na prostoru iste te kanalizacije biti izgrađeni Maldivi. Ali, pravi. Jasno mi je i zbog čega će ova kolumna biti trn u oku svima kojima se neće dopasti ovakva vrsta sinEopsisa, iako ovaj tekst ne pretenduje da se razvije u skicu za film. Pomalo me je, priznajem, sramota da objasnim kako mi je puklo pred očima, ali…
…evo, zbog čega mi je sve jasno:
Iz mesta u kom sam rođen (samo rođen) dolaze i oni zbog kojih se zastidim mesta svog rođenja, koje za to nije krivo, ali uprkos toj činjenici osećam stid kog ne mogu da se otrgnem. Vranjačka Banja je odvajkada slovila kao lečilište, mondensko mesto u kom je boravio i viđeniji svet iz Evrope, letovali i zimovali članovi mnogih dinastija, intelektualna, kulturna i umetnička elita, pili lekovite vode s banjskih izvora i vraćali se zdraviji, rumeniji, odmorniji i orniji. Danas Banja nije banja, ona je urbano naselje, grad koji je izgubio čari banjskog lečilišta i turističkog mesta, poznatije po političkim lumenima nego po Festivalu filmskog scenarija.
Jedan takav, „lumen”, ispao iz nekog lošeg filmskog scenarija, ali postojeć i stvaran, svojim delovanjem nagoni one da me s podozrenjem pogledaju kada izgovorim naziv mesta u kom sam rođen. Rekoh već, samo rođen. Na vreme sam odnet (beba, šta sam znao?!) u obližnji Trstenik koji ima aerodrom na kom su se, u neka davnija vremena, obučavali pitomci Vazduhoplovne akademije iz Rajlovca i po čitavo leto šarali nebo nad gradom a često i bacali letke zanimljivog sadržaja (i u boji) iz svojih vazduPLOhova. Tada niko nije sanjao da će, jednom u Narodnoj skupštini, neko iz banje mog rođenja, pet puta pogledati na papir s kog će pričitati nešto o bespilotnoj letilici zvanoj dron, i isto toliko puta dron nazvati vazduPLOhovom.
Avionom, ne dronom, dakle, ozbiljnijom letilicom, vazduPLOhovom, na Aerodrom „Nikola Tesla” sleću i svi sportisti koji su ovog meseca osvojili sve čega su se dotakli. I većinu toga pozlatili. Direktno iz vazduPLOhova biće dovezeni na balkon Gradske skupštine da pobede i medalje proslave s narodom kojem je preostalo još samo to malo slavlja. Da proslave i pokažu da su SVEMIRSKIM godinama iznad svih koji su pobedili. I iznad svih čiji su glupost i neznanje svemirske veličine.
Dakako, primiće ih i kovač ordenja da im se, kao i „Amadeus bendu” (sic!), zahvali za sve što su učinili za svoju zemlju, narod, mesto rođenja, sinEopsise, vazduPLOhove; za sve što su uradili a Tarabići već predvideli i za to što su se pred žetvu medalja dobrano napili vode s Morave, mutne. Jer, to-im-sle-du-je! Posle toga, biće pozvani da u televizijskim studijAma opišu kako su drali protivnike i osvetlali obraz naciji, čak i onim njenim pripadnicima koji po sinEopsisu Poslovnika predstavljaju narod u Skupštini.
Znam – reći će mnogi – da niko nije savršen, pa ni ja, rođen u Vrnjaćkoj Banji. Šta ću, nisam mogao da biram, nisam mogao da pišem sinEopsis svog rođenja, kao što ne mogu da sprečim podozrenje u mnogim očima na spominjanje lokacije porodilišta iz kog su me TELEPROMTOVALI u obližnji grad. Ne stidim se Banje, ni njenih izvora, ni tradicije, ni toga što je dugo važila za najlepšu u Evropi. Na to sam ponosan. Stid me je, iskren vam stojim, zbog toga što sam sve ovo morao da napišem. Nisam morao? Ok, nisam. Utoliko bi me više mučila sramota.
29. jun 2015.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.