Statisti sa zadatkom
07/08/2019 |Čini se da nigde, kao ovde, ne postoje neodgovorne izjave, neodmereni komentari, nesuvisle floskule i ostalo što čini politički život svih koji su bogom dani da odlučuju o tome šta narod želi, šta voli i šta mu je potrebno. I onih koji bi da o svemu tome odlučuju.
Ne čini se. Ovde su to opšta mesta političkog diskursa svakog ko se o poltiku očešao. Bez obzira na polaznu tačku i odredište s kog nastupa, bilo da se javljaju s pijedestala vlasti ili opozicije, akteri javnog života zagađuju životnu sredinu svakodnevnim slaganjem slova, reči i rečenica koje najčešće nije u domenu suvislog toka svesti.
Iz hrpe svega što se prethodnih dana moglo čuti i pročitati izdvojićemo tek nekoliko, kao ilustraciju. Čitalac će i sam moći da sačini svoju listu sličnih nepodopština kojima je bio čašćavan s televizijskog ekrana, naslovnih strana dnevnih novina ili na društvenim mrežama, najpogodnijem poligonu za mislioce svih fela.
A tamo, već stotinama puta prežvakane teme, otrcane i zastarele, priče o kojima su – zbog poprilične dosade – i ptice prestale da crvkuću a koje su majstori narodne: „Ponavlja kao Švaba tra-la-la” u stanju da mesecima vrte menjajući samo redosled reči u rećenici. Dosadno je, zavrti vam se u glavi. Pa, i ringišpil kraće gostuje u našem sokaku.
Tako će jedan od lidera Saveza za Srbju i predsednik pokreta Dveri, Boško Obradović ponoviti, ko zna koliko puta već ponovljenu mantru o diplomi doktora Nebojše Stefanovića, ministra odvdašnjeg a sve u svetlu Stefanovićevog indeksa i uplatnica kojima bi potvrdio polaganje ispita. Ko još čuva uplatnice s fakulteta? Kome je uopšte zanimljivo da o Stefanovićevoj (ne)postojećoj disertaciji sluša? Kome je do rasprave o tako opskurnoj temi? I šta se neprekidnim ponavljanjem te teme postiže? Osim večnog vraćanja istog.
Obradovićev saborac iz SzS, i predsednik Stranke slobode i pravde, Dragan Đilas reći će da ne zna ko je Vladimir Đukanović, jedan od učesnika nedavnih tajnih razgovora predstavnika vlasti i opozicije o uslovima za izbore 2020. Đilas, koji zna gde đavo spava, ne zna ko je Đuka, narodni poslanik SNS-a i vlasnik logorejičnog monologa emisije koju (valjda) sam uređuje, sam vodi, sam odgovara na pitanja koja sam postavlja i sam je sebi sagovornik! Uglavnom, nevažna figura u Narodnoj skupštini koliko i u svom samobitnom talk sfow-u. Ipak, ne toliko nevažna da Đilas ne zna ko sedi prekoputa okruglog astala dok se veća o izbornim uslovima. (Može li se uopšte reći „prekoputa okruglog…” ili je jezički nedopustivo, ne znam nisam pametan. Ne znam ko je Đuka!)
Treći iz SzS ekipe, odaziva se na Janko Veselinović, piše na svom Tviter nalogu: „Naplatna rampa kod Stare Pazove. Moja građanska neposlušnost na delu. U znak solidarnosti sa poljoprivrednicima i svima onim kojima režim guli kožu s leđa. Rt”. Ispod teksta, prigodan video-snimak. A na njemu, Janko glagolja o ceni pšenice, iz plastične kese vadi neke novce, sav sitniš skupljen razbijanjem kasice-prasice, sve dinar po dinar, i njime plaća putarinu. I to je ta građanska neposlušnost (sic!). O, moj Bože! I solidarnost s poljoprivrednicima!? Majko, sveta! I s ostalima koji nemaju kožu na leđima!? O, svi sveti! Osim što je na duže zaustavio saobraćaj i brži protok vozila na naplatnoj rampi, uspeo je da izazove i salve (pod)smeha svesnog dela svojih pratilaca na Tviteru. A za sve, tražio je i da njegov tvit masa retvituje(!) Da bi se što više ljudi smejalo i sablažnjavalo, šta li?
Dok stožeri opozicije, svako sa svog oblaka, posmatraju svet odgore, direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić, između dva zaveslaja delfin stilom, s pozicije božanstva s Olimpa, poručuje: „U Jeremićevo vreme stotine hiljada Srba postali su dijaspora”. I sve to s neke grčke obale s koje je močao kupaće gaće uskačući u morsku vodu. Slana je. A izjava je u skladu sa skokom u Egej ili Jonsko more koje mu napune usta plankotnom i morskom florom. Otužno je, bljutavo.
Kao i fotografija Milanke i Bogoljuba Karića ispod koje piše: „Dragi moji, oblačeći odelo kneza Miloša i stavljajući krunu dinastije Nemanjić, osetio sam veliko uzbuđenje, dolazeći u dodir sa simbolima najsvelijih stranica naše istorije…” Neka mi čitalac ne zameri, ali ne bih dalje citirao. Previše je. On, Bogoljub, u odelu kneza Miloša i s krunom Nemanjića!? Uzbuđenje, dodir istorije… Ne, neću više. Nema dalje. A i vreme je da pišem zaključak.
Sve što bih u njemu napisao, čitalac već zna ili sluti. Zna i da kvalitet i budućnost svakog filma – ovog našeg očajno lošeg, posebno – zavisi i od glumačke podele. Ovde su glumci šmiranti, uglavnom extras, statisti. No, ne obično statisti, ne oni koji predstavljaju masu (rulju), slučajne prolaznike i ne oni koji ne izgovaraju nijednu reč. Ovo su statisti sa zadatkom. U očajno lošem filmu nepismenog scenariste, netalentovanog reditelja i stranog producenta, prevaranta i cicije.
7. avgust 2019.