Srpska ledi Magbet
13/06/2015 |Piše: Ljubodrag Stojadinović
Drugarica Mira Marković i te kako ima šta da kaže o tome kako se u njeno vreme vladalo Srbijom. U intervjuu za NIN, umesto odgovora – ona postavlja pitanje: „Zašto bih ja ubila Ćuruviju?”
Zaštićena u Moskvi kao Edvard Snouden, Markovićeva može lagodno da se podsmeva pravdi, jer je heroina bizarnosti iz devedesetih „nedostupna organima”. Ali ipak, njeno pitanje je logično, jer je ambijent u kome je vladala, proizvod užasnog apsurda i sve što se događalo onda, možda čak i njoj sada izgleda neverovatno.
Uostalom, i danas su mnogi njeni epigoni arbitri u javnom životu, oni koji su pisali panegirike trivijalnom stvaralaštvu „prve drugarice”, i te kako su se snašli. Vreme Mire Marković nije prošlo, njen najbolji kadet dogurao je do ministra rada, ona živi u nostalgiji njenih kadrovskih proizvoda koji su uspešni ovde i danas, i kojima vreme i promene nisu mogli ništa. Naravno, pod uslovom da se ovde bilo šta promenilo.
Izgleda da će suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije biti posvećeno samo ubicama. Nije moguće da je Služba tek tako, od svoje volje odlučila da na Uskrs 1999. izvrši brutalnu likvidaciju u strogom centru Beograda. Pre toga, savest eskadrona smrti i javni ambijent pripremljeni su medijski. Tada je bila vladajuća rigorozna podela na rodoljube i strane plaćenike, a drugarica Marković beše ključni kriterijum i sud za takve, često presudne ocene. Pred pad režima, ona je optužila gotovo polovinu građana Srbije da su izdali svoju zemlju, a pre svega svoj vladajući par „za šaku dolara”.
Danas je teško i nabrojati šta su sve eskadroni smrti učinili devedesetih. Koliko ljudi je ubila Služba, a koliko njeni nameštenici, ubilački šljam iz podzemlja. Neki od ubica, tokom godina, uzdigli su se iznad svog užasnog zanata, postali ugledni građani, strah i trepet, sud i zakon, dok i njih đavo nije uzeo pod svoje. Ima i onih koji su očistili svoje biografije i danas suvereno hodaju gradom.
Jedan policajac visokog ranga rekao je da ovoga časa u glavnom gradu u svom minulom radu uživa nekoliko desetina ubica. Vrhunac njihove karijere je prošao, možda za koju godinu očekujemo i romansirane biografije, koje će na njihov račun sastaviti plaćeni pisci.
Iz nekih izjava okrivljenih pred sudskim većem, ispada da se svi čude i niko ne zna zašto je ubijen Slavko Ćuruvija. Šef ondašnje tajne službe Radomir Marković postavlja pitanje slično onome koje je svima postavila Mira Marković. Zašto bi država ubila novinara, bilo je toliko njih koji su bili neposlušni, šištali na svece, rizično pisali i govorili, ismevali bračni par, pa su, hvala bogu, ipak nekako preživeli.
Neko je rekao kako je Ćuruvija bio pod prismotrom zbog „stavova o Kosovu”, i da je bilo više takvih. Ali, to nije dovoljno za ubistvo. A onda i bezvezna, priglupa policijska konstrukcija, nedostojna čak i džeparoške logike: da je vlasnik „Dnevnog telegrafa” mnogima bio dužan, pa eto…
Onaj, za koga se misli da je ispalio hice u Svetogorskoj, nije dostupan. Niko ne zna gde je, mada je na Uskrs 99. i on pripadao državi i kao rezervista mobilisan da obavi posao od posebne važnosti. I on je to uradio, kao službenik i rodoljub.
Ipak, porodica i njeni zastupnici nisu zadovoljni saznanjem da su Slavkove ubice tu negde, pred sudijama, i da će pravda biti zadovoljena. Oni znaju da je to bio podivljali deo države, ali izgleda da su Slavka ubili ljudi pripitomljeni na najvažnijem mestu.
Pa je u skladu s tim prozvana i Mira Marković, koja već godinama slovi za levu verziju srpske Ledi Magbet, žene koja, kako stoje stvari, nije imala milosti prema svojim protivnicima. U tom paketu mračnih sumnji i tajni dvora, neizbežni su otmica, mučenje strahom i likvidacija Ivana Stambolića. Koga je, takođe, ubila država, tačnije njeni delegirani organi zaduženi za bezbednost građana.
Ni posle 15 godina od „demokratskih promena”, nema spokoja za porodice žrtava režima koji je pao 5. oktobra. Da bi se kasnije ipak uzdigao koristeći serijske poraze oktobarskih pobednika, njihovu nemoć, sterilnost, alavost i bahatost. Danas imamo koaliciju svih sa svima, čudesnu renesansu političkih mrtvaca iz 2000. godine. Depresiju, siromaštvo, nepismene ministre, nezaposlenost i samo snažnu, uglavnom uzaludnu marketinšku nadu.
Pravog preobražaja, naravno, nema niti ga može biti uz osnovanu sumnju da su vladari po svojoj diskretnoj volji u skoroj prošlosti ubijali viđenije građane, kako ovi ne bi ometali taj operetski despotizam. Bilo bi dobro da epilog suđenja ubicama Ćuruvije bude i jasan odgovor: ko je to naredio? Ko je naredio ubistvo Ivana Stambolića? Pa neka se Mira Marković, kako to godinama traži Milutin Mrkonjić, vrati u Srbiju. Bar da nam kaže kako je sve bilo. Ona je ovde optužena samo za uticaj pri dodeljivanju stana nekakvoj dadilji. Da se ne lažemo, zbog dadilje se ne beži u Rusiju.
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 9. jun 2015.