Skica od kaldrme
10/08/2019 |Ovde asfalt prestaje to da bude. Na desnoj strani kaldrmisane Zadarske polukružnu zgradu krasi nacionalna zastava. Vijori i maše fenjerima okačenim na zid kuće prekoputa. Jedan balkon pun saksija posmatra fenjere i podozrivo gleda na napuštenu jednospratnu udžericu do sebe. Na uglu sa Srebreničkom kuća iz 1928. godine, očuvana i sveža. U komšiluku je kuća progutana zelenilom. Iz kapije izlazi vremešni gospodin sa štapom.
Još jedno napušteno prizemlje iza čijih prozora miriše memla a iznad njega još jedan procvetao balkon. Donji deo Zadarske zove se Wine street, s razlogom. U bašti kafea „Makadam” ispijaju se kafa i vino. Iz kafea dopire fini džez. Nisu uzalud kulise ovog dela grada krasile eksterijere mnogih filmova i serija.
Pored bašte „Makadama” Zadarska izlazi na kaldrmu Kosančićevog venca. Kuća sa adresom br. 7 nema stanare, napuštena je, avetinjski prazna. Selenićev Vladan Hadžislavković odavno tu ne boravi. Otišao je potomak beogradske građanske porodice, odselio se, i on i porodica. I prijatelji. Na parnoj strani ulice zgrada boje cigle okićena zelenim metalnim prozorskim kapacima. Do nje je ograđen prostor na kom je nekada bombardovana Narodna biblioteka. Nešto cigala i temelji.
Lepe kuće s leve strane, u jednoj od njih sede advokati. Dve devojke žure, štikle prkose kamenju, jedan automobil točkovima nabada kaldrmu i ne žuri. Idu mi u susret. Srećem se i s kućom čija fasada vapi za malterom, ogoljenom nekadašnjom lepoticom projektovanom u obliku ćiriličnog slova g. Tu i ulica zavija pod uglom od devedeset stepeni.
Pred brojem 19 valja zastati. Velika zgrada s četiri stuba i tablom: RAM – preduzeće za opremanje i prodaju likovnih dela, umetničkog materijala, uvoz, izvoz, restauraciju i konzervaciju, d. o. o. I broj telefona. Ni naznake da je tu nekada živela i stvarala Olja Ivanjicki. Na jednom od ulaza u zgradu piše „Art gallery, free entrance”. Naspram ulaza još jedna napuštena kuća. Duž ulice prate me kuće bez stanara i olistao drvored, kontrast prizora. Pod jednom krošnjom, iza visoke ograde niska kuća, tek joj se krov nazire.
Na uglu s Ulicom kralja Petra porodična kuća Marković. Kuća na lakat. Tu su Duca i Goran, retko se čujemo još ređe viđamo. Do njihove, kuća Mike Alasa sa spuštenim roletnama i ovalnim balkonom a nad njim zid od oker-crvenih šahovskih polja. Do Mikine kuće je drvena kapija s početka prošlog a do nje kafić „Skica” s početka ovog veka. Sledi tabla kafea „Crna kornjača” ispisana na engleskom koja se graniči s velikim drvenim dverima na kojima na srpskom piše „Prvo beogradsko pevačko društvo”. Vizavi velikih vrata je ulaz restorana „Faust”. Do kraja ulice nižu se zgrade Instututa u Vinči i Rektorata Univerziteta umetnosti. Gvirkaju u dvorište francuske ambasade.
Iz „Skice” posmatram drugu obalu Save, pravom linijom nepogrešivo vidim zgradu nekadašnjeg Centralnog komiteta. Blješti, u staklu se lome zraci sunčevog svetla.
A sunce beži na zapad, sine pa se skrije iza oblaka, ponovo zasija pa opet za oblak. Nećka se. Na kaldrmi suton.
petak, 15. april 2016.
21.01