Simfonija egoizma
28/09/2015 |Piše: Goran Marković
Nešto lično. Evo me već u poodmaklim godinama, kada se prave rezimei. Moram, međutim, priznati kako se danas jedan od mojih temeljnih oslonaca, vrednost u koju sam sve ove godine slepo verovao, opasno ljulja.
Ono na čemu se bazirao čitav moj pogled na svet bila je, naime, srednjoevropska kultura. Studirao sam na njenom izvorištu, gde su pisci Kafka, Eden fon Horvat, Musil i Cvajg, slikari Gustav Klimt, Oskar Kokoška i Alfons Muha i kompozitori Mocart, Maler, List, Dvoržak i Smetana obeležili moju mladost. Najveći uticaj na moj profesionalni rad imali su srednjoevropski reditelji Bili Vilder, Vilijam Vajler, Ernst Ljubič i Majkl Kertiz, ljudi koji su uzdigli Holivud. Svi ovi umetnici poticali su iz prostora negde između Beča, Praga i Budimpešte, znači iz kruga čiji prečnik nije veći od nekoliko stotina kilometara.
Do skora sam verovao kako je antička kultura našla uhlebije baš tu, u srcu Evrope, da je izabrano najsigurnije mesto na kome će se sačuvati njena civilizacijska poruka. Ovih dana, suočen sa stravičnim prizorima neljudskog ponašanja prema bespomoćnim ljudima koji su došli da potraže spas na njenim vratima, počeo sam da sumnjam u to. Užasni strah za sopstveno dupe nadjačao je bilo kakav osećaj empatije u srednjoj Evropi. Sebičnost je postala, ili oduvek bila, a da ja to nisam primećivao, njena glavna odlika.
Bio sam dečak kada je SSSR napao Mađarsku. Reke izbeglica su tada iz te zemlje išle istim ovim putem kojim su se ovih dana uputili azilanti sa Bliskog istoka. Jedino što su Mađari tada bežali u suprotnom pravcu, ka Jugoslaviji. Naša zemlja im je te 1956. godine otvorila vrata, primila ih pod okrilje i zaštitila ih. U našoj ambasadi u Budimpešti spas je potražio i tadašnji predsednik Mađarske Imre Nađ. Blokirana od strane sovjetskih tenkova, sa njim je u našoj ambasadi gladovalo i osoblje ambasade i još pedesetak najviših mađarskih rukovodilaca sa svojim porodicama. Naša zemlja je reskirala sve, a Mađarska danas reskira samo komociju.
Posle okupacije Čehoslovačke 1968, u mom stanu su boravile mesec dana dve češke porodice. Radilo se o kolegama sa fakulteta Jirki Polaku i Rudolfu Blahačeku i njihovim ženama i deci. Putovali su nekoliko dana, mnogo udobnije nago današnji azilanti, pre nego što su zazvonili na moja vrata. Nisam ih upitao koliko ostaju. Otišli su zatim u Iran, snimali tamo filmove za šaha Rezu Pahlavija i kasnije nestali negde u svetu. Ne znam da li su živi. Nikada mi se nisu javili.
Pre izvesnog vremena, o tome sam već pisao, otišao sam u Brno da pokušam da uspostavim vezu sa čovekom, mojim drugarom iz šezdesetih, koga nisam video preko četrdeset godina. Mnogo mi je značio tada, bio je stariji i pametniji od mene, uputio me je u osnovne stvari u vezi sa srednjoevropskom kulturom. Nekako sam pronašao njegov broj telefona i javio mu se. Nije hteo da razgovara sa mnom. Bez objašnjenja. Možda je bio bolestan, možda depresivan, a moguće je i da nije želeo da ga bilo šta uznemirava.
Razmišljam ovih dana o svetu u kome su sopstvena sigurnost i udobnost jedine kategorije koji čine njegov smisao. O mišljenju koje ne uključuje tuđu patnju, osećanje samilosti i želju da se pomogne čoveku od koga sigurno nećeš imati koristi. Sećam se srednje Evrope iz vremena kada je grcala pod sovjetskom okupacijom, tih poniženih, snishodljivih starica koje su u od moljaca izjedenim krznenim okovratnicima sedele u praškoj kafani „Slavija”, ispijale svoju popodnevnu kafu i čekale da sve prođe. I dočekale su.
Njihovi potomci ne žele sada da svoj srećni (?), udobni život podele sa hordom ljudi koja je danas još strašnije ponižena nego što je to nekada bio slučaj sa njihovim babama. Oni od njih traže samo malo vode, parče hleba i slobodan put ka nečem što smatraju svojom sigurnom lukom. Ali, unuci onih starica iz „Slavije” ne žele da ih puste. Postaviće bodljikavu žicu oko sebe, mlatiti ljude, žene i decu, pucati ako treba (što se već pojavljuje kao ideja širom srednje Evrope), ali neće dozvoliti da im bilo šta zaljulja čamac kojim plutaju po evropskoj bonaci.
Razmišljam i o tome kako se i rodno mesto Adolfa Hitlera nalazi u istom tom krugu, čiji je prečnik svega nekoliko stotina kilometara. Da su doživeli ovaj trenutak, verujem da se niko od grčkih mislilaca ne bi složio da se na tom mestu pohrani blago koje se zove evropska civilizacija. Bilo gde drugde, ispod leda na Severnom polu ako treba, samo ne u srednjoj Evropi.
Goran Marković, reditelj
Objavljeno na: 21. septembar 2015.