San ravnogorske noći
07/07/2015 |Serija „Ravna gora”, pompezno najavljivana i reklamirana kao epopeja, termin koji je više puta apostrofiran, svakodnevna je tema polemika, čija specifična težina – težina polemika – daleko nadmašuje istorijske i umetničke vrednosti autorskog dela Radoša Bajića. Publika koja iz nedelje u nedelju očekuje da vidi, čuje, sazna i doživi nešto od epa, uskraćena za sve to odustaje od nade da će do konačne odjavne špice doživeti prosvetljenje. Jer, njega nema ni u najavi. Kritike o seriji su bespoštedne, gotovo jedinstvene u oceni da je učenik pao na ispitu.
Tome bi trebalo dodati da je glumac Bajić, u slučaju „Ravna gora”, nedorastao rediteljskom zadatku, pa i epu u širem smislu. Pod uslovom da se EP ne tumači kao ekonomsko-propagandni program. Otuda čudi konstatacija dramskog pisca Dušana Kovačevića kojom Bajića upoređuje sa Šekspirom. Kovačević je, kažu, rekao da je Bajić „četnički Šekspir”, ili „ravnogorski Šekspire, ime ti je Radoš”, uglavnom, nešto u tom smislu, a preneli su neki mediji. Ako je Kovačević zaista to rekao, Šekspir nema više šta da traži u ovim krajevima. Prognan je za vjek vjekova. Moguće da je Kovačeviću u trenutku izgovorenog na um palo Šekspirovo „Otelo” u kojem Jago poverava Rodrigu da mrzi svog generala, pa se – zagledan u Dezdemonu – Kovačević zaneo u razmišljanju, koje mu se, eto, otelo. Nadam se da je tako, zapravo, želim da verujem da je tako. Da mu se otelo. Jer, Bajićeva „Ravna gora” u poređenju bilo s čime što je Šekspir napisao jeste klinasto pismo.
Nekim slučajem imam Šekspirova sabrana dela u jednom tomu („Dosije” i „Službeni list SRJ”, 1.978 str., 1995. god.), kapitalno delo u kojem se nalazi sve što je Šekspir napisao, pa i ona dela koja ranije nisu objavljena. Kada je knjiga izašla iz štampe, tadašnja SR Jugoslavija bila je jedna od četiri zemlje u svetu koje su mogle da se pohvale jednotomnim Šakspirom. Ne znam da li se u međuvremenu još neko odvažio na takav poduhvat, ali znam da je drugo izdanje iste knjige objavljeno pre nešto više od dve godine. Tvrd povez, zlatotisk, biblijski papir, i sve to je među ostalim knjigama u mojoj biblioteci, ali pre nego što sam takvog Šekspira udenuo između Čehova i Molijera (Ibzen je tu, u komšiluku) pažljivo sam ga iščitao, od korice do korice. Nigde ne pronađoh Radoša. Kao što ni u jednoj od epizoda „Ravne gore” nisam ni u naznakama naslutio Šekspira. Osim ako se, možda, ne krije u nekom grmlju pa beleži događaje za novu dramu. Komediju, naravno, s primesama tragedije. One koje sam popamtio u dosadašnjih sedam epizoda jesu pukovnik Dragoljub Mihailović, kralj Petar II u inostranstvu, Tarabići, jedan koljač, jedan koji je kicoš, komunjara, što ne znači da se i njemu možda neće oteti kama, i Taras Buljba. Taj je iz nekog drugog romana, Šekspir s tim nema nikakve veze.
printscreen „Ravna gora“
Osim što se Kovačević dosetio uloge Bajićevog drvenog advokata – što mogu donekle i da razumem s obzirom na Duškovo članstvo u Krunskom savetu – i Bajić je ovih dana progovorio u svoju odbranu. Doduše, pokušao je, ali slaba vajda. U tekstu „Topli zec na Ravnoj gori”, Bajić je osuo paljbu po svima koji su se drznuli da kritikuju njegovo mezimče (među drznicima sam i ja!), pa ko je preživeo rafale neka nastavi s kritikama. Da je reagovao kao neshvaćeni umetnik, kog će vreme jednom proizvesti u to što on ovom prilikom nije (u umetnika), razumeo bih, no on se brecnuo kao uvređena „veličina”, kao seoska mlada kojoj izgore kuća dok pomaže babi da se očešlja. Smetaju mu svi koji su našli za shodno da ukažu na promašaje kojih je u seriji sijaset. Neću da kažem šta su mi i pojedini glumci koji igraju u seriji rekli šta o Bajićevom preduzeću misle. Neću da kažem ni šta misle. Da ljudi ne bi izgubili tezgu na Bajićevoj ravnogorskoj pijaci.
Bajić ne samo da besno reaguje na neistomišljenike, nego je i prizemno maliciozan. U tekstu koji je objavila „Politika”, Bajić navodi: „Brže bolje je na twitteru ekspertski reagovao filmski esejista mlađe garde sa bradicom vehabije – preporučujući gledaocima da nikako ne gledaju ‘Ravnu goru’”. Jasno je na koga je mislio, na nekadašnjeg klinca koji je igrao u filmu Gorana Markovića „Tito i ja”, kao što je jasna i aluzija u vezi s bradom. Interesuje me da li su Radoša na Ravnoj gori naučili da neistomišljenike s bradom neizostavno poistovećuje s vehabijama?! Ili je to pročitao u „Otelu”, u kojem toga nema?! Ni Draža nije imao takav odnos prema protivniku. To bi, onaj koji režira svadbe sa željom da jednom bude Felini, trebalo da zna.
Nema tu, nažalost, ni Šekspira, a ni Felinija. Nema ni „e” od epopeje. Bajićeva želja da fascinira Srbiju veća je od njegovih mogućnosti. Želja potvrđena jedino u nemoćnoj malicioznosti. Od svega što iole može da ima neke veze sa Šekspirom jeste mogućnost da gledate „Ravnu goru”, pa kako vam drago, jer ona je ostala Bajićev nedosanjan san letnje noći.
26. decembar 2013.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.