Ravnogorska povelja
10/07/2015 |Dobro veče. Upravo je završen Dnevnik, čuli smo vremensku prognozu i najavu onoga što sledi posle odjave našeg prava da znamo sve. Imamo pravo i da znamo da počinje deveta epizoda serije „Ravna gora” – „Naboj”. I da je reditelj serije dobio povelju Udruženja dramskih pisaca Srbije. Pošto sam trenutno lociran na desnoj obali Zapadne Morave, na samo nekoliko desetina metara od nje – a da bih božićne praznike proveo s porodicom – pišem ovo zagledan u selo prekoputa, selo Medveđa, rodno mesto Radoša Bajića. Ono selo koje umalo neizgore zbog toga što se baba u njemu povasdan češlja.
Iz večeri uoči badnjeg dana selimo se u zemunsko realno vreme – 9. maj 1941. godine. U tom vremenu nekakva šupa, oveća. Stiže kamion iz kog izlaze ljudi, još izlaze, čekamo i da ih Radoš izvadi iz totala da znamo s kime imamo posla. Ova šupa nije šupa, to je magacin, samo što sada izgleda kao šupa, a civili su komunjare, to se videlo još dok su bili u totalu. Nekog čekaju, u blizini šupe (naziv za bivši magacin) imaju spojku s nekim. Jedan kaže da je mesto za sastanak ekstra glupo, drugi kaže da je ON tražio baš ovo mesto za susret. ON je, pretpostavljam, Bjela. Ljepo.
Ovi sada izlaze iz bezbedne ruševine, tj. šupe, na nebezbednu čistinu. U kadru veeeeelikaaa kuća i jedan automobil. Omanji. Manji od kuće. Vozi taj auto, vozi, vozi, evo stiže, samo što nije… kad će jedan od ovih komunjara: „Tačan je k’o Švajcarac”. Iz automobila izlazi Švajcarac. Drug Stari. Naš drug, Bjela. Ljepo. Umesto toga, kaže: „Peneziću… a vas dvojica ostanite ovdje. I ti drugarice”. Drugarica ostaje s tom dvojicom drugova, od kojih je jedan drug Majstor koji je mislio da je Tito bravar jer se proleteri svih zemalja ne oblače kod Armanija. Tačno, kod njega se oblače tek kada se ujedine.
„Ja nisam zadovoljan, ne možemo se ovako organizirati, ovako ne možemo vlast promjeniti niti u jednoj banovini”, govori Tito, a jedan će njemu: „Druže Valter…” Ček, bre, je l’ to Tito ili je Valter, Bjela li je ili Bata? Da pitamo Kineze? Drug Valter – koji je istovremeno drug Stari, i Tito, i Bjela, pomalo i Bata – oslovljava drugove sa – Ivkoviću, Đido… Prvi je Milutinac, drugi je Đilas. Nije gradonačelnik. Tito im kaže da hoće da porazi monarhiju i buržoaziju jer su izdale narod: „Na tu ćemo kartu igrati i tako ćemo i pobjediti. Kao i drugovi u Rusiji”. Onda mu jedan, koji se preziva Ranković kaže: „Gospodin Ribnikar se raspituje kada može da Vas vidi”. Ko je veza s Ribnikarom? Pa Dedijer, ko drugi. I tako u samo dve replike stadoše svi Titovi krpelji tog vremena. Fali Kardelj.
Sad su razvili diskusiju o sabotažama štamparija, ko je to uradio i zbog čega. Članovi ili simpatizeri komunista? Tito kaže da to ne tolerira. Ni Valter. Sad Valter pita za Golubića, ovi mu nešto konfuzno odgovaraju, upleli se kao pile u kučinu, jedan kaže da se zucka da je Golubića Kominterna postavila za prvog čoveka Partije u Jugoslaviji. Valter pobesni. S njim i Tito, i Bjela, pomalo i Bata. „Manite se Golubića, on će završiti kao što je radio”, poručuje im ovaj koji je sinonim za više ljudi i likova. Ne sumnjamo da će Golubić završiti kao što ovaj obećava. Tito nikad ne laže. Ode on, ovi ostadoše. Jednom od njih ne sviđa se to što je mesto Titovog boravišta tajna, pita o tome Leku Rankovića, svađaju se, jedan čak reče i: „Qu’est ce que c’est”. Opaaa, parlamo i francuski.
Selo, 9. maj, kafana kod Bode, Nemci i jedan žandar trkeljišu, onda žandar istera Nemce iz prostorije, neće pred njima da priča a zna da se devojka koja tu spava zove Marica. Sve zna, on je Kubura. Pita za sina Dragana, majka laže da nema sina, Kubura kaže da je njenom sinu bio nadređeni. Sad jedan Nemac šljema za šankom, namiguje drugom, drugi ruši policu s pićem. Šta će sad ovaj da pije? Vraćamo se Kuburi i drugim Nemcima koji ne šljemaju i ne lome po kućama, Kubira ih nešto laže, ovi se pakuju u kamione. Evo i Bode, hrabro gviri kroz zavesu, pita gde je ono derište. Koje derište? Ono koje je imalo medaljon pa ga posle dalo sinu Draganu, pred kupanje a i kad je odlazio u šumu. Boda kaže da su Nemci nju tražili, Jevrejka je. Zna Boda a nije Kubura. Brdo, dete pušta zmaja od papira. To je ta mala koju traže, prema njoj trči devojka. Scena vuče na nekakvu simboliku, al’ biće da mi se učinilo.
Još smo u devetom maju, samo je sada noć stigla u taj dan. Vojska. Draža na konju. Puče nešto. Eksplozija. Manda puca i psuje. Majku, sočno. Jedni pucaju, drugi viču: „Ne pucaj!” Nikako da se dogovore. Uglavnom, gungula. Nemamo pojma ko je na koga pucao. I zbog čega. Valjda i to vuče na simboliku?! E, sad major (Jezdić) neće da izvršava naređenja drugog majora (koji nije Jezdić), a neće zbog toga što je i taj major, i nije po činu stariji od majora Jezdića. Ovaj major, koji nije Jezdić, ali jeste major, stariji je mesec dana, ali nije stariji po činu. Kad je prevršilo meru, povadiše se pištolji, Draža uleće da ih razvadi. Ovaj stariji mesec dana nosi šubaru.
Vreme je za marketing. „Svislajon” se podrazumeva, a „Rolex” je generalni sponzor novogodišnjeg koncerta Bečke filharmonije. Posle sponzora idemo u šumu, kamera snima drvo odozgo nadole, datum ide odozdo nagore, s 9. na 10. maj. Vojska. Opet. Takva je serija, češće ćemo se sretati s vojskama. Svakakvim. Ova je Dražina. „Ajmo, vojsko, brže, brže!”, komanduje major stariji od Jezdića. A Jezdić jedva diše, nije mu dobro, zapravo daleko je od dobrog. Priča svom naredniku da vojska treba da ide na Kopaonik kod Koste Pećanca a ne mečki na rupu, ali njega niko ne sluša. Onda on rešava da ode na drugu stranu, tamo gde nema mečke, šalje svog posilnog za kolonom. On ga jedini sluša. Naredniče, zbogom! Zbogom. Ovaj ode. Perović se preziva. „Čuvaj zastavu”, dovikuje mu Jezdić. Ovaj hoće da je sačuva. Zbogom, još jednom. Zbogom, opet, još jednom. Je l’ to on plače? Plače. A Jezdić je.
Sad smo kod nekog katuna, vojska mu se približava. Razvaljuj! Razvale, uđu, uđe i Draža, traži majora Stankovića (Jezdić mu je pravo ime), svi ga traže, nema ga, poslednji put viđen kod Kaluđerskih bara. Da se nije zamonašio? Dok ovi zalud viču njegovo ime, Draža kaže da vojska nastavlja ka Suvoboru da se sastane sa Acom Mišićem, vojvode Živojina sinom. Gledamo vojnika s leđa, to je major Jezdić Stanković, sedi na kamenu, gleda u dolinu. Silazi, kamera ode u nebo, visoko, visoko, među oblake… Pretpostavljam da je vreme bilo za simboliku.
U kući Tarabićevih muške glave razgovaraju, starija savetuje mlađu da ide u varoš, da pronađe onog apotekara koji leči jevtiku. Za to vreme majka mazi (odraslu) ćerku po kosi. Simbolika?!?! Tu je vojska da zataška situaciju, opet ona, i opet Dražina, ali prvi put u 11. maju. Stade vojska, major stariji mesec dana gleda kroz durbin i viče: „Pokret!” Za ta dva kadra niste ni morali da se zaustavljate. Žena cepa drva, muški. Pored nje klinac, ona nešto sluti. Vojska, jedan od njih pita klinca da li mu je otac tu, mali ne sme da kaže. Isto to pita i ženu koja cepa drva, ona kaže da joj je muž bolestan. Muž izlazi iz kuće, zove oficire u unutra. „Bog ti pomogao, domaćine”, oficiri njemu. I on njima Boga, u kontekstu pomaganja. Od žene naručuje rakiju.
Soba, sede i razgovaraju o slavama, Svetom Đorđu i Đurđicu, oficiri se raspitju za domaćinovog brata, starijeg Tarabića, On je u gradu u zatvoru, s protom. Ulaze klinci u belim haljinama, otac ih isteruje napolje, major kaže da mogu da ostanu. Uglavnom razgovaraju o porodici Tarabić, ko je gde bio, gde je sada, šta ko radi, ko studira, ko ‘vata zjala… Ovaj Tarabić dobro poznaje kraj, zbog toga pred njega razvuku ratne mape i po njima ubadaju prstima. Gde? Ovde. I ovde. Ravna gora, znači. Znači.
printscreen „Ravna gora“
Napolju dvojica vojnika kolju jagnje, žena koja cepa drva zapomaže umesto da ih pocepa onom sekiricom, izlazi jedan oficir, našamara koljače, ovi odu. Stižu dvojica, Žarko Tarabić i onaj Živadin, uča, komunjara. Tu Dražini, tu komunisti. Nategnuto nabojem! To je zbog naslova epizode. Major koji nije Jezdić a jeste stariji mesec dana drži predavanje o knezu Lazaru, hajduku Stanku, „Gorskom vijencu”… Uča mu kaže da njima nije potrebno čitanje da bi shvatili ko je izdao narod. Tipično zaključivanje za komunjare. Major tvrdi da nisu svi izdali, pokazuje na svoje. Onda će uča: „Videćemo se mi još”, kao hrabro, odvažno. Ko izda, p…a!
Ode vojska na jednu, Žarko i uča na drugu stranu, a svi u šumu. Evo i Vukadina Tarabića, odnekud se i on stvori da epizoda ne iscuri bez njega. Iscure. To bi, za večeras, bilo sve od nosioca povelje koju su mu dodelili dramski pisci. U saopštenju o dodeli priznjanja ističe da se „ovom pričom prvi put, iz istorijski tačnog i objektivnog ugla, govori o tragici srpskog naroda 1941. godine i o autentičnim protagonistima te velike tragedije, bez ideoloških predrasuda, bez ambicije i namere da se stvore nove podele, da se Ravnogorci pretvore u anđele, a da partizani budu demonizovani i kaljani, istinito se prikazuju bespuća i nacionalni sunovrat srpskog naroda u vreme Drugog svetskog rata”.
Povelju su mu dodelili neodgledavši sve epizode serije. A verovatno da te epizode koje su gledali, nisu one koje smo gledali mi. Ili, može biti, bolje znaju istinu. Da možda neki od njih nisu bili učesnici? Pa se posle istorijski izmirili? Ako je tako, onda – ljepo. Ako nije tako, onda – ko je ovde stariji mesec dana?
5. januar 2014.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.