Proleće u pesmi

15/08/2019 |

Naniže, od Bulevara kralja Aleksandra uparađen drvored ulicom koja je nekada nosila naziv po doktoru Kesteru. Na staklu ulaza broj 2 tako piše. U međuvremenu, zvala se po kralju Milutinu i Đuri Salaju. Sada nosi ime Desanke Maksimović. Ulica puna proleća. I u njemu pesma.

Velika tabla uokvirena srebrnastim ramom na kojoj je na srpskom i engleskom napisan kratak istorijat ulice i Desankinog dela, nestala je. Nema je na zidu zgrade na kojoj je bila. Neko, kome je onaj okvir od lima boje plemenitog metala bio potreban, lišio je zgradu tog bogatstva. Verovatno pod okriljem noći.

Na zgradi u kojoj je živela moja tetka, očeva sestra, mural s Desankinim likom, ispod njega piše: „Otadžbino, tu sam”. Vandalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da ga oskrnavi. Verovatno pod okriljem noći. Prekoputa je Omladinsko pozorište „Dadov”, scena na kojoj su porasli mnogi velikani srpske glume. Iznad ulaza u prolaz reklama za autoperionicu a u haustoru grafiti, jedan od njih – Piano, napisan je naglavačke. Ne slučajno. Verovatno pod okriljem noći. Pre ulaza u pozorište metalnu terasu krasi mokar veš.

Na simsu prozora na prizemlju pas, bokser, nemo posmatra prolaznike. Neki od njih svraćaju u salon lepote „Bellezze”, neki u agenciju „Barcino tours”. Nastavljam ulicom. Očuvane fasade s belim žaluzinama i one propale s drvenim rastočenim roletnama. Nižu se velike kapije koje vode u dvorišta iza visokih zgrada. U jednoj je vrtić „Kasper” za decu od tri do sedam godina. Do njega je stomatolog za sve uzraste.

Desankina ulica je kratka, od raskršća s Krunskom nastavlja se u Ulicu kralja Milutina. Na uglu velika dvospratna kuća s dvorištem i terasom na stubovima. Šišanje pasa do bistroa „Vračar”, prekoputa bar „Kultura”. Bistro je veći od „Kulture”. Na nju se naslanja zgrada nekadašnje kineske ambasade. Liči na omanji dvor, opusteo dvor. Paralelno s njim pružaju se tri zdanja rezidencijalnog izgleda. Parking zona II.

Treća beogradska gimnazija, bivša Osma. Na njenim sportskim terenima školarci pikaju fudbal i košarku. Čas fizičkog obrazovanja i vaspitanja. I oblikovanja. Preko metalnog gimnazijskog bedema vide se frizerski salon i kafić „Žurnal” čiji su zidovi oblepljeni tapetima u formi novinskih tekstova. Ulaz gimnazije vodi pravo u kafiće, ima ih nekoliko. „Cvetić” je bio prvi, posle prvog svi su drugi. Hotel „Park” na uglu. Iz otvorenog prozora na školi dopire aplauz. Neko je odgovorio tačno, dobio dobru ocenu.

Zgrade sve lepša od lepše. U jednoj, ograđenoj betonsko-metalnom ogradom, smešten je deo Ministarstva prosvete i kulture. Njen zid – koji gleda u nekadašnju Mitićevu rupu – pre četrdesetak godina krasio je jedan od prvih beogradskih grafita – Dečaci nikada ne plaču. Plaču, ukoliko su hrabri.

Levo su kafei „Savčić” i „Absinthe”, ovaj drugi izvikan početkom prve decenije ovog milenijuma, desno je visoka ograda nekog gradilišta. Novog sedišta budućeg hotela „Hilton”. Tu iza ograde počinje Ulica kralja Milana. Raskršće kraljeva. Obojica sumnjivog morala.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra se „Nora”. Ili „Lutkina kuća”. Žurim ka jednoj drugoj, sasvim posebnoj. Usput, prolazim Cvetnim trgom pored nedavno postavljenog spomenika Borislavu Pekiću. Odmara na stepeniku trga. A trg vri. Iz velikog „Maxia” kupci iznose provijant, zavide ovima koji sede u baštama kafića. Kafić, kafić, restoran, kafić, pošta, kafić, obućar, kafić, kafić, pekara, kafić, prostorije igara na sreću, časovničar, kafić, hrana za zdrav život, kafić, posle zdrave hrane i obuća je zdrava – Hodajte zdravo, opet kafić, kafić… i ostaci starog ribljeg restorana „Polet”. Bašta Studentskog kulturnog centra na istom je mestu, i puna je.

Do bivšeg „Poleta” je hotel „Argo”, pa lokal u pripremi, slot klub „International”. Na raskrsnici prodavac pertli. Svih boja. Knjižara „Nolit” ne postoji, kao ni knjižara „Dereta” koja ju je nasledila. U tom prostoru je „De Niro”, konfekcija za one s dubokim džepom na skupim pantalonama. I sve što sledi uglavnom je pristupačno onima u „De Niro” garderobi. Butici „Living”, „Uno”, „Lester”, „Erste banka”, „Lilly”, „Penti”, „Pita break”, i najzad nešto domaće, „Hleb & kifle” i „Srpska književna zadruga”.

Kralja Milana 23. Peti sprat, stan Maksimović. Na toj adresi živela je Desanka, nežna krhka žena posvećena i odana lepom i uzvišenom. Žena vernost. Pesnikinja ljubavi i proleća. Na spratu niže živeo je Branko Ćopić. U ulazu zgrade dve spomen-ploče svedoče o tome.

Desanka je susedu Branku poklanjala svoje knjige pune ljubavi, čežnje i strepnje. O tome još samo retki čitaju, odabrani.

I kao u Desankinoj pesmi, napolju je prolistalo proleće. Pod nebeskom šatrom vidik raste u nasmejane dane.

subota, 23. april 2016.

15.11

Komentari