Pozorište lutaka
29/12/2014 |I taman kada pomislite da će bar kraj godine biti i kraj (nekih) muka, javi se bivši predsednik Srbije, DS-a i još koječega, javi nam se, dakle on, bivši vaterpolista Boris Tadić da nas, kao proteže predsednika vlade Aleksandra Vučića, uveri kao da on to (taj, proteže) nije i da mu ne pada na pamet da ulazi u Vučićevu vladu. Ne samo da u vladu neće ući, nego o tome s Vučićem nije ni razgovarao, a istovremeno optužuje predsednika Srbije Tomislava Nikolića da vladi otežava posao pokušajima da zakoči evrointegracije. Zamera Tadić Nikoluću kojeg je lično inaugurusao na presto u zdanju na Andrićevom vencu.
„Ne ostavljam mogućnost da uđem u vladu pod ovim okolnostima, ali ostavljam mogućnost da se okolnosti promene, a u ovom trenutku ne vidim naznake te promene”, reče Tadić u prednovogodišnjem raspoloženju. Možda bi, ipak, za sve bilo bolje da on ostavi sve to što ne ostavlja i da vidi ono što nije video. A pred mnogo čim je ćorio i obnevideo okretao glavu. Misli se na period kada je bio Nikolić umesto Nikolića.
To što je, kako kaže, s Vučićem „u kontaktu jednako retko kao i s liderima drrugih stranaka” ne znači ništa, kao što i izjava – „sve vreme kritikujem način na koji vlada vodi spoljnu i ekonomsku politiku i način na koji se odnosi prema demokratskim vrednostima, reformama, evrointegracijama i političkoj kulturi” – znači koliko i ona prethodna iza koje stoji – ništa.
Preciznom oku i bistrom vidu ne može promaći da u izjavi Tadić i vladi upućuje kritike koje se odnose na evrointegracije, koje je već prišio Nikoliću. U čemu je razlika? U tome što mu je jasno da mu nema povratka na Andrićev venac, ali da razmišlja o političkoj reinkarnaciji u eventualnoj rekonstrukciji vlade, čiji šut u Evropu usput kritikuje.
Tadić je oduvek bio predvidljiv, nije umeo da sakrije namere zbog jednostavne činjenice da mu uživljavanje u svaku ulogu nije išlo od ruke, jer je, omamljen pričama o Džordžu Kluniju, svoj odraz u ogledalu uvek video pogrešno. Sada, kritikujući Nikolića i (kao, fol!) rad vlade, ni za pedalj se ne odmiče od ogledala pred kojim stoji on, bivši u svakom pogledu. No, to nije ono ogledalo iz bajke koje je, na pitanje koje svi znamo, davalo odgovor koji, takođe, svi znamo, a koji još samo Tadić očekuje.
Usput, Tadić podeseća „da potenciranjem nove platforme (o Kosovu i Metohiji) Nikolić nudi novo obmanjivanje javnosti i otežava posao vladi”. Koju, inače, „iskreno i od scrca” kritikuje po istom pitanju. Ne smeta mu ni da kaže „da je Nikolić dobio izbore obećavajući da će poništiti sve što je dogovoreno u pregovorima tokom mog predsedničkog mandata i da će se zalagati za zamrznuti konflikt”. Koliko me sećanje služi, Nikolić je dobio izbore zbog toga što ih je Tadić izgubio, a izgubio ih je zbog posredovanja u tuđoj pobedi i nečinjenja u svom porazu.
Boris Tadić izokola merka mogućnost da se, jezikom ulice, uvali u neki od resora u rekonstruisanoj vladi. To što, možda, a i kako Ivica Dačić reče, „Vučić najavljuje rekonstrukciju, zato što to on voli”, ne znači da je „ljubavno” pismo neizostavno upućeno na adresu ispred ogledala. Ne znači, ali ne bi trebalo ni isključiti takvu mogućnost. Uostalom, koalicija i kohabitacija su „izvorne” metode Tadićeve politike. Mogao bi Vučiću, onako uzgred i usput, da privali i onog ministra koji se preziva kao ja. Pod uslovom da ovaj posluša razrednog starešinu. Ili da, kao u vremenu kada su bili (lažni) pajtosi, pripomogne Čedomiru Jovanoviću da se, najzad, opet domogne vlasti.
Mnogo je tu udavača a samo je prosac jedan. Svi oni koji se preporučuju da u rekonstruisanu vladu uđu biće isto što i glumac koji na početku karijere na scenu unosi tacnu. Pri tom, misli se na pravog glumca. Taj će vremenom da ovlada pozorišnim daskama, možda postati bard glume. A za šmirante mesta neće biti ni u publici. Njih čeka mesto u pozorištu lutaka. Glavna uloga, obavezno.
29. decembar 2014.