Poverenje, prvi ministre, poverenje
27/12/2014 |Piše: Boško Jakšić
Retko se događa da jedan politički lider bude gotovo dvostruko popularniji od crkve i da je njegov rejting viši od policije i vojske zajedno, ali ostaje pitanje kako da Aleksandar Vučić popularnost pretoči u opšte poverenje kako bi sproveo bolne reforme.
Poverenje prvi ministar već ima u vladi kojom rukovodi, u stranci čiji je šef, među onima koji su za njega glasali. Ali, kako da stekne šire poverenje koje mu je nasušna potreba?
U zemlji u kojoj je manje važno šta se kaže, već ko šta kaže, prvi ministar u vladi ima komandnu ulogu. Čak više zapovedničku nego partnersku, što izaziva zebnju kada se setimo šta su uradili lideri koji su pre njega imali toliku moć.
Prvi ministar u stranci čiji je predsednik nema problema. Partija mu obezbeđuje širinu poverenja, jer je u SNS prešlo toliko ljudi iz drugih stranaka da on više nije omeđen nekom jasnom ideologijom. Čak je u koaliciji sa LDP-om u Kragujevcu!
Ali, bolni reformski projekat podrazumeva nacionalni konsenzus, najšire poverenje, uključujući okupljanje i onih koji imaju druge političke opcije i onih koji uopšte nisu izašli na birališta. Takvu opštu saglasnost najteže je dobiti, a praktično je moguća samo u najtežim prilikama. Rata ili krize s kakvom smo suočeni.
Prvi ministar pokušao je veberovskim citatima da sebi približi građansku, urbanu Srbiju. Pošto nije dočekan kako je zamišljao, uvređeno se okrenuo. Potrebno je tu više takta, više strpljenja, jer ta Srbija će ga pre podržati oko EU ili Kosova, nego ona koja pije „tomovaču”.
Da li je do najšire platforme moguće doći uterivanjem discipline? Širenjem straha? Nije. Ako se proćerda poverenje, sledi ipak samo razočarenje. Kada prođe strah sledi uništenje, paljenje skupštine.
Da li se poverenje stiče svaljivanjem sve krivice na prethodnu „kukavičku” vlast? Ne. Vreme je da prvi ministar i oni koji njegove reči ponavljaju kao da su starozavetne od toga odustanu. Znamo šta sve prošla vlast nije uradila, svesni smo šta je sve uradila pogrešno. Zato su i izgubili izbore.
Ne uliva poverenje kada prvi ministar instant, bez ikakve provere, apriorno brani svoje ministre. Lepo je što ih brani, njegovi su, ali nekritička zaštita se u konačnom saldu knjiži na račun prvog ministra. Mislim ovde na onaj slučaj sa diplomom ministra Nebojše Stefanovića. Jeste da je afera zataškana, pa je baš zato ostao gorak ukus.
Prvi ministar neće steći poverenje ni povodom štrajka advokata. Njemu se pripisuje da ministrima Nikoli Selakoviću i Aleksandru Vulinu daje instrukcije da advokate optužuju da politizuju protest.
U javnosti s kojom imam kontakt, štrajk se ne doživljava kao pokušaj esnafskog udara protiv države. Zar neko može da veruje da je 8.500 advokata – poznatih po sujetama i raznolikim političkim opredeljenjima – najednom objedinila zajednička želja da ruše vlast?
Ako je sporni zakon bio dobar, zašto se za nedelju dana tri puta menjao? Zašto šef poslaničke grupe SNS-a pred kamere izvodi advokatske štrajkbrehere? Zar oni koji se ne solidarišu sa esnafskom većinom nisu oduvek bili na lošem glasu?
Zašto se navrat-nanos osniva Društvo advokata Srbije, sem da blokira štrajk koji doživljavam kao jednu od poslednjih odbrana institucija pravne države? Zar tako nisu paralelno i u slučaju Verice Barać osnivali telo za borbu protiv korupcije, jer nju nisu mogli da slome? Takve stvari neće pogodovati stvaranju poverenja.
Poverenje se, kao i dobar glas, mukotrpno i strpljivo stiče – a lako razgrađuje. Prvi ministar ima šansu da povrati poverenje i u politiku. Neka se seti da su neki ljudi odbili njegovu ponudu da budu ministri, a po kvalitetu su zasluživali. Imali bi šta da kažu. Ali nisu hteli. Zaziru da će se ukaljati.
Izgleda da politika toliko isfleka ličnost da nikakvo hemijsko čišćenje ne pomaže. Problem je što većina, uverena u sopstvenu veličinu i leonardovske talente, uopšte ne primećuje fleke.
Politički teren je opasno očišćen od ljudi koji drže do svog ugleda i profesionalnog autoriteta. Okupiran je partijskim pretorijancima čije su ambicije u obrnutoj proporciji sa znanjem, a snishodljivost prema šefu u oštrom kontrastu s bahatim stavom prema javnosti.
Zato, kada prvi ministar sastavlja spisak poslova koje bi trebalo obaviti, onda svakako mora da ima na umu da se od njega očekuje da, u mandatu koji ima, u neke nove temelje ugradi i poboljšanje imidža i povratak poverenja u politiku, političare i institucije.
Prvom ministru treba pomoći da gura sa evrointegracijama, da rešava kosovski rebus, da istraje u neizbežnim reformama. Ako se slažemo oko ciljeva, trebalo bi obezbediti da se slažemo i oko metoda. Što je najvažnije, poverenje mora da bude obostrano.
Nisu svi mediji ni svi novinari zli kritizeri. Da bi proširio bazu poverenja, prvi ministar bi morao ili javno da demantuje Olju Bećković ili da prizna da je sebi dozvolio trenutke erupcije ljutnje – i da to više neće činiti.
Bilo bi jako dobro da stvorimo milje u kome ćemo respektovati ljude koji nam određuju sudbinu, da verujemo da uz očekujuću državotvornost nose i pregalačko znanje i elementarno poštenje – sve ono što daje dignitet izvođačima političkih radova. Još je važnije da oni poštuju nas.
Prvi ministar govori da treba promeniti svest naroda, poručuje nam da se ugledamo na kalvinistički pristup radu. Ne mislim da bi razloge naše kolektivne nesreće trebalo tražiti u narodnome biću, u provociranju osećaja građanske krivice. Pre će biti da je to odvlačenje pažnje od odgovornosti vlasti.
Ovaj narod prosto vapi za nekim kome će poverovati. Ko ga neće prevariti. Prvi ministar nas uporno, iz dana u dan, uverava da je on taj čovek. Spreman sam da mu poverujem, ali ne i da napišem blanko ček. Znate zašto? Zato što je poverenje roba sa ograničenim rokom trajanja.
Boško Jakšić
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Poverenje-prvi-ministre-poverenje.lt.html, 27.decmbar 2014.