Posveta
03/01/2015 |Draga Ines,
Već je treći dan nove godine, vreme je neumitni beležnik prolaznosti. A ta prolaznost nosila je sobom niske temperature, onakve kakve pamtimo iz vremena kada ozonske rupe nisu bile dnevna tema i kada su godišnja doba bila precizno omeđena datumima, pa su se, shodno, tome tako i ponašala. Znali smo da je zima – zima, a da je leto vrelina. Više nije tako, mnogo toga nije onakvo kakvim smo ga doživljavali i zapamtili. Novo vreme ište veće breme, i priroda se uzjogunila, priređuje nam iznenađenja i kada nam do njih nije.
Novogodišnja noć, ledena noć, gotovo kao da nije ni postojala u duhu prazničnog raspoloženja, atmosfere novog i nestrpljivog iščekivanja da će se dogoditi ono što se dogoditi neće. Malodušnost, letargija, apatija, tako je izgledala ta studena noć. Ne, nema to veze s niskom temperaturom vazduha, pre će biti da se led nahvatao na čula otupela na mogućnost da im nešto novo donese i ponešto dobro.
Praznična atmosfera – ako je to uopšte pravi izraz – bila je gotovo istovetna svakodnevici. Kod Voje smo odgledali sjajnu komediju s Dženifer Aniston u ulozi striptizete koja pomaže sitnom dileru droge da prenese pošiljku marihuane i, naravno, upada u splet situacija koje samo komedije mogu da dočaraju. Devojka rođena u Kaliforniji, po ocu Grkinja, (kao devojčica je čak i živela u Grčkoj), rođena je i za komedije, i da je ne hvalim previše, ta džepna Venera kojoj je Teli Savalas kum, zasmejala me je do suza te noći.
Po ponoći, kada smo se siti isčestitali, otišli smo do Dekija Košanina, njega nisi upoznala, nisam ga poznavao u vreme kada smo nas dvoje dočekivali neke uzbudljivije novogodišnje noći. Oko tri sata po ponoći bio sam u svom stanu, hladnom, studenom, što nikako ne sluti da će ostatak ove godine da nas ugreje. Centralno grejanje isključeno, uprkos niskim temperaturama i obavezi Beogradskih elektrana da u danima debelog minusa greju 24 sata, a u mom stanu 13 stepeni! Sutradan sam telefonom dispečerskoj službi reklamirao nemar i bezobrazluk i dobio obećanje da će u toku dana rešiti problem. Da li je neophodno da ti kažem da su me isti, ledeni radijatori, dočekali i u sledećoj noći. Morao sam opet da zovem, objašnjavam, da ih pitam kako ih nije sramota, da pretim oglašavanjem u medijima i tek su onda uslišili molbe i kritike, i prošle noći radijatori su bili topli.
I nije neki uvod u godinu koja sledi, zar ne?
Baš u u tim njenim prvim danima dopalo mi je ruku nekoliko Napoleonovih pisama Jozefini (Žozefini). U jednoj takvoj nemirnoj godini, u ledenim danima novembra, Napoleon je u Milanu pisao Jozefini, a pismo poslao iz Verone, grada ljubavi, 13. novembra 1796.
„Više te ne volim; naprotiv, prezirem te. Ti si grozna, vrlo šlampava, vrlo glupa, vrlo pepeljugasta. Uopšte mi ne pišeš, ne voliš svog supruga”. Izgleda da je Bonaparta uzalud čekao poštara. Nastavlja: „Ti znaš kakav užitak mi tvoja pisma pričinjavaju, a ne udostojiš se napisati mi čak ni šest redaka najbezveznijih žvrljotina”. Žudnja za pismom dozvolila mu je i potrebu za papirom naškrabanim bilo kako i bilo čime. „Šta onda radiš povazdan, gospo moja? Kakvi ti to neodložni poslovi oduzimaju vreme koje bi mogla posvetiti pisanju pisma svom veoma umišljenom ljubavniku? Kakva to sklonost guši i odguruje u zapećak ljubav, nežnu i istrajnu ljubav, koju si mi obećala?“ Uznemiren, razočaran i ljut, on se ipak na kraju teši, greje nadom: „Nadam se da ću te uskoro čvrsto zagrliti i obasuti te milionima vrelih poljubaca kao ispod ekvatora, Bonaparta”, tako završava pismo koje kao da je pisao u sibirskoj stepi, bolno, razočarano, hladno, a opet uzavrelo kao samovar iz kog se puši ruski čaj.
I pismo koje joj je iz Nice pisao godinu dana kasnije nije ništa veselije, pravi je primer neuzvraćene ljubavi, osećaja odbačenosti u danima u kojima, kako sam kaže, nije popio nijednu šolju čaja a da nije prokleo slavu i ambiciju koje ga drže udaljenu od nje, Jozefine. Ljuti se zbog toga što ga u pismima oslovljava s Vi, podseća je da mu je priroda dala čvrst i odlučan karakter, ali da je za nju njegovo srce mekše od pamuka. I zavržava: „Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti, N”.
Jadan, onizak, a tako ambiciozan, Bonaparta, strah i trepet bojišta, strateg i vojskovođa, neutešan zbog neuzvraćene ljubavi, ali željan slave i i lovorovih venaca, doživljava ljubavni poraz teže nego što je na bojnim poljima izvojevao mnoge pobede.
Čemu sve pobede posle takvog poraza? Šta znači pobeda kod Austerlica naspam poraza kod Vaterloa? Ili je to u Napoleonovom slučaju, krvava Borodinska bitka u kojoj ni on ni Kutuzov nisu pobedili? Čak je i Bonaparta, izgnanik na Svetoj Jeleni, kasnije govorio da je od pedeset bitaka koje je vojevao, u Borodinskoj bilo ispoljeno najviše hrabrosti a da je postignut najmanji uspeh. Francuzi su, seća se Napoleon, pokazali da su dostojni pobede, a Rusi zaslužili pravo da ostanu nepobeđeni.
Nije žalio za neuspehom na Borodinskom polju koliko za nenapisanim Jozefininim pismima.
Eto, tako su nekako protekli prvi dani ove godine, uz filmsku komediju i istorijsku čitanku. Priča o Borodinskoj bici podsetila me je na putovanje u tadašnji Sovjetski Savez, i izložbu o tom boju u Muzeju panorama; na onu ovalnu prostoriju u kojoj se s gornje platforme vidi naslikana bitka na neprekinutom platnu koje se proteže duž čitave prostorije, kao velika elipsasta ikona u čast hrabrosti obeju strana. A ispred platna, sećaš se, figure vojnika, oružja, topova i konja, skup artefakata koji stvaraju optičku varku, na prvi pogled deluju stopljeni s platnom, izgledaju kao njegov deo. Trodimenzionalnost prikaza bitke bez pobednika.
Te zime, decembar je bio, poklonila si mi monografiju o Borodinskom boju, kupljenu u jednoj od retkih prodavnica u kojima je, tada, išta moglo da se kupi. Izlozi i rafovi prodavnica u Moskvi, tadašnjem Lenjingradu, Kijevu, Ljvovu behu prazni kao Bonapartino poštansko sanduče.
Posveta na knjizi, nekoliko rečenica sklopljenih u poruku, napisana u čajdžinici u kojoj se pušio samovar s ruskim čajem.
„Veruj u pobedu i kad misliš da gubiš. Nije svaki poraz izgubljena nada, on ti jača veru, daje ti snagu da istraješ i pobediš. Nisi ni Kutuzov ni Napoleon, kao što ni ja nisam Jozefina. Mi smo putnici kroz vreme koje čili i beleži prolaznost, a istrajni da ga zaustavimo u trenu koji sami odaberemo. Ako to nije ovaj, doći će trenutak za koji ćemo znati da smo pobedili, da je naš Vaterlo ostao za nama, kao deo oticanja vremena. Pismo o porazu nije vredno pisanja. Verujem, veruj i ti… pravo pismo nađe pravu adresu. Ruskom zimom ugrejana, Ines“.
D.
subota, 3. januar 2015.
Beograd