Pogled s Avale
24/04/2015 |Draga Ines,
Pre dva dana prodali su „Avala film”. Budzašto i za šaku dolara. To nije nikakvo iznanađenje, o tome se šuškalo mesecima unazad, ali uprkos tome dan kada je „Avala” pala ispunio se prazninom. Nema više filmskog grada u šumi na košutnjačkim obroncima, nestala je mogućnost da se čuje odzvanjanje udarca klape; filmovi, producentska prava, zgrade, scenografije, studiji, zemljište, sve se to zakorovilo u jednom danu. U nekoliko minuta.
Napuštena i u četvorogodišnjem stečaju, najstarija jugoslovenska filmska kompanija rođena kao posleratno čedo 1945. godine, u vremenu prve petoletke, bila je dika i ponos tadašnje Jugoslavije kojoj su zavideli i holivudski studiji Kolumbija i Metro Goldvin Majer. A rodila se kao državni projekat po uzoru na italijansku Ćinećitu. Znaš da smo čitajući istoriju nastanka „Avala filma” bili zapanjeni i zbunjeni činjenicom da je, u jednom periodu, na njenom čelu stajao čovek tajne službe.
Da, partizanski ilegalac, major Ozne, načelnik Uprave državne bezbednosti za čačanski okrug, kontraobaveštajac u Americi, i čovek od poverenja Udbe, Partije i države. Ratko Dražević za kog se čaršijom šapatom prenosila vest da je 2.000 ljudi poslao na onaj svet i sa isto toliko žena gužvao posteljinu svog i tuđih kreveta. Uvodeći ih u tajne svog vrlog novog sveta. Za one prve dve hiljade jasno mi je, mogle su da nestanu u nekoliko dana; ali imam utisak da se o druge dve hiljade preterivalo, ili može biti da sam naivan? Svakog dana jedna krevetnina podeljena s jednom od mnoštva lakoživog ženskinja daje šestogodišnji predani rad na sticanju titule ljubavnika broj jedan. U taj period ubrajam i nedelje, i državne praznike. Neradni dani uvek su bili najpogodnije vreme za udarnički znoj osvedočenih švalera.
No, švaleracija očito nije uticala na rast filmske kuće kojom je Dražević upravljao iako, po sopstvenom priznanju, o filmu pojma nije imao. U bioskopu je bio tri puta u životu, a i tada na nagovor supruge, i od filmskog zanata znao je samo da „Avala film” treba da proizvodi više filmova i da treba da se razlikuju (!) I da budu u boji! Okupio je umetničko veće u kom su sedeli Bora Ćosić, Jug Grizelj, Slobodan Selenić, Sveta Lukić, Mihiz, Oskar Davičo, Antonije Isaković i reditelj Radoš Novaković, gospodin.
Šta je bilo posle? Svoje prve filmove tamo su snimili Dušan Makavejev, Saša Petrović, Žika Pavlović, oni koji će ubrzo biti obeleženi etiketom „crni talas” a njihovi filmovi biti bunkerisani kao subverzivna dela koja rade kontra Partije, Tita, domovine, bratstva i jedinstva, radnih akcija, više socijalizma po glavi stanovnika, i dalje u tom smislu trovanja radničke klase, radnog naroda, seljaka i poštene inteligencije.
Odužio sam o Ratku, bonvivanu jugoslovenskog filma, politike, agenture i ostalih zanimanja čije bi nabrajanje potrajalo. On je prošlost kao i filmska produkcijska kuća koju ovih dana oplakuje pristojan svet. U takve ne ubrajam kupce i prodavce, oni su junaci nekog lošeg filma koji nikada neće biti snimljen.
Nama ostaje da se sećamo odgledanog filmskog blaga koje se meri stotinama naslova i hiljadama kilometara trake. Nismo propustili ni Slavicu Vjekoslava Afrića, ni Irenu Kolesar u Besmrtnoj mladosti Voje Nanovića, ni Ljubav i modu Ljubomira Radičevića, ni Dvoje Saše Petrovića… Sve smo ih gledali u bioskopima koji više ne postoje. Nema ih, prodati su, otišli u bescenje, propali, doživeli sudbinu koju od sada dele s „Avala filmom”.
Otišli su Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, Bubašinter, Otpisani, Sivi dom, Višnja na Tašmajdanu, Marš na Drinu, Salaš u Malom Ritu, Biće skoro propast sveta, Skupljači perja… I stotine drugih. Otišli su kao i kulise starog Rima, koje smo jednog nedeljnog popodneva dodirnuli kao da dodirujemo istoriju, u tom jednom od retkih trenutaka kada na hektarima studija u prirodi nije zujala kamera i nije se čulo: Tiho, ton ide, kamera ide, akcija!, tog popodneva kada nas je čuvar pustio da se šunjamo između scenografija za Marka Pola, Džingis-kana, Quo vadis, Kelijeve heroje zamišljali smo da se kao Grejs Keli i Gari Kuper grlimo tačno u podne.
Rekla si mi: „Imaju iste inicijale, G K, nas dvoje imamo jedan zajednički J”.
„Da, ali njih dvoje imaju samo to, i glume. Mi imamo sve ostalo”, otelo mi se iskreno.
Čuvar je lenjo trupkao za nama, pušio neku krdžu zalepljenu za donju usnu i čkiljio jednim okom, pokrivajući čelo dlanom štitio se od sunca, i umesto da bude naš vodič kroz filmski grad, ličio je na goniča. Dali smo mu neku sitninu za pivo i iz Košutnjaka odvezli se na Avalu. Želela si da jedan dan obeležiš posetom imenjakinjama, da u istom danu doživiš istoriju i udahneš prirodu. Od tada je prošlo mnogo nedelja, radnih i neradnih dana, državnih praznika. Tempora mutantur nos et mutamur in illis. Ali onaj zajednički inicijal niko nam ne može ukrasti, ni bogatstvo koje nam je podario „Avala film”, a ni sve ostalo.
Ines, imamo onu drugu Avalu koja nije, znaš i sama, visoka planina, ali s nje u nedogled puca divan pogled. I nesaglediva daljina.
D.
petak, 24. april 2015.
Beograd