Pisanje istorije

07/06/2015 |

Piše: Ljubodrag Stojadinović

Pred istoričarima je težak posao, izgleda da ni ovaj dosadašnji nisu uradili kako valja. Partizani i četnici i dalje se biju u nama i nema nade da će boj u dogledno vreme da prestane. Evo, Draža nam je iz nepoznatog groba izašao čist, mada ga veće sudije Trešnjeva nije proglasilo nevinim. Upravo ta nedorečenost dopušta optužbe, amnestije, zaborav, žučnu odbranu ideološke pozicije ili čak zanemarivanje zločina.

Dobili smo više nego dobru javnu temu. U njoj ima dovoljno žestine da skrajne najvažnije stvari koje se tiču ovog života i vrati nas u zagrobne atavizme, reviziju vrednosti, novu ocenu kolaboracije i beskonačnu, nepomirljivu debatu, koja u konačnom bilansu ipak dovodi do mržnje. Pred istoričarima je težak posao, izgleda da ni ovaj dosadašnji nisu uradili kako valja, jer je svaki deo istine ili zablude o našoj nepovratnoj prošlosti uvek podložan novoj sumnji.

Još veću zabunu unosi vreme u kome jesmo, ko zna šta će istorija kao naučnu istinu zabeležiti o njemu. I ove 15. godine 21. veka stereotip o Balkanu kao „buretu baruta“ življi je nego ikada, ako je uopšte bilo kada bio arhiviran. Kriza koja je sačinjena od niza slojeva i međusobno prepletenih sudara i sukoba ne može biti ugašena međusobnim dogovorom balkanskih naroda, čak ni onih sila koje tu neprekidnu dramu kontrolišu i povremeno podstiču.

Da li je u novoj velikoj kriznoj neizvesnosti Srbija (ponovo) „faktor mira na Balkanu“, balans među ambicioznim političkim elitama – ili nešto drugo? Na primer, država koja ima mnogo problema sa svojom pozicijom, sa sopstvenim integritetom. Sa svojim granicama, saveznicima, delom teritorije koju, iz poznatih razloga, nije u stanju niti će moći da kontroliše. Sa žarištima na svom jugu, uz spoljnu politiku koja sve teže miri krajnosti.

Sa predsednikom i njegovom platformom o Kosovu, koja je izgleda istorijski davno prevaziđena i nije u skladu sa stvarnošću. Iz premijerovog ezopovskog obraćanja medijima lako se otkriva da mu je taj papir težak kao krst i da je koncepcijski jarak između njega i šefa države postao sasvim jasan.

U isto vreme, ekstremno nasilje je postalo „legitimno sredstvo“ borbe za nove albanske države („u prirodnim granicama!?“). Zanimljivo, ali ubilačku akciju albanskih ekstremista u Kumanovu moćniji deo sveta nije označio onim što ona zaista jeste (šovinistički napad, teroristički ekstremizam i zločini nad civilima u naseljenom mestu). Pozvane su „obe strane u sukobu“ na uzdržanost, a albanski premijer Rama je čak zapretio Makedoniji da će zbog napada albanske zločinačke grupe staviti „veto“ na moguće približavanje Makedonije zapadnoj vojnoj alijansi!

To je, naravno, provokacija, ali vrlo opasna. Takav je Rama, onomad kad je bio u Beogradu jako je iznervirao našeg premijera. Moguće je da mu Vučić to vrati u Tirani, ali, šta da mu kaže? Jer Rama je u Ulcinju (kao počasni građanin) već jasno rekao: da će „prirodna Albanija biti stvorena, bilo uz blagoslov međunarodne zajednice, bilo na klasičan način“!

Dobro znamo šta je za Albance klasičan način. U poslednjih dvadeset godina svako nasilje im je vraćeno kao politički plen. Snažan impuls militarizma je već deo njihove političke kulture i tradicije, pa je oprez države pred mogućim incidentima na jugu Srbije više nego racionalan.

U pokušaju da se obrazloži impuls mogućeg buđenja ekstremizma na jugu Srbije, često se koristi sintagma o „prelivanju nasilja sa Kosova“. Naravno da je ta formulacija tačna samo u ideji o Prištini kao mogućem pijemontu nove „prirodne“ države. Ali, nije potrebno da se ekstremizam „preliva“, on je već tu.

U okolini Preševa i Bujanovca i dalje postoje jezgra „borbenih grupa“, koje su spremne da se aktiviraju, kao 2001. godine. Povod bi mogao da bude bilo koji, čak i okolnost da je država Srbija vrlo skromno ekonomski i politički prisutna u regionu krize. Mnogi od Albanaca koji su se pre 14 godina digli na oružje lepo su se vratili iz šume, obukli odela i bave se politikom, ali su već regrutovali mlade ljude, prilično fanatizovane i solidno obučene za nasilje.

Pored vidljivog prisustva policije i žandarmerije, jednako je važan, ako ne i bitniji –obaveštajni rad. To je posao koji u najboljim uslovima može da spreči i 90 odsto potencijalnih napada (podatak iz Izraela). Ako akcija krene, kao u Kumanovu, onda je napad neodbranjiv, ili će se voditi u naseljenom mestu, uz civilne žrtve i distribuciju straha, što je jedan od ključnih ciljeva takvih akcija.

U odnosu prema jugu Srbije, država bi morala da ima u vidu i veliko siromaštvo i ogromnu nezaposlenost tamošnjih žitelja, nezavisno od etničke pripadnosti. Veliki broj mladih ljudi naprosto ne zna šta da radi sa sobom. Oni su relativno laka meta za regrutovanje, a ekonomski ambijent opravdanje za bilo šta.

Vučiću neće biti lako u Tirani, uveren sam da Rami neće biti mnogo lakše, jer on ipak mora da bude dobar domaćin. U Srbiji će se prorađivati Nikolićeva i Oliverova platforma, pre svega kao zanimljiva utopija. Tito i Čiča će valjda konačno ostati tamo gde im je mesto. Ali, gde je uopšte to? Možda će sve biti jasnije u najnovijoj istoriji srpske varijante antifašizma.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 26. maj 2015.

 

Komentari