Panika koja ne liči ni na šta
14/06/2015 |Ucenjuju nas Kosovom. Tako glasi najnovija izjava predsednika srpske vlade odaslana sa Evropskog foruma u Vahau, u Austriji. Ma, da li je moguće da je dotle došlo? Ucenjuju nas? Baš, onako, ucenjivački? Ne, ne, to mora da je neka greška. Ko bi nas i zbog čega ucenjivao!? Ipak, da pojednostavimo situaciju. Priča o Kosovu i pritiscima stara je deceniju i po, i isto toliko dugo bili smo obmanjivani izjavama da „Evropska unija ne vrši pritisak na nas zbog Kosova, da niko od nas ne traži da Srbija prizna Kosovo, da nema te sila koja će nas na to naterati, da je Kosovo srce Srbije…”, i ostalim floskulama i ispraznim parolama u cilju zamlaćivanja narodne mase.
Izjava „Ucenjuju nas Kosovom”, nastavak je niza izjava kojima nas ovih dana njihov autor plaši kao babarogom. „Stvari se komplikuju, budimo jedinstveni”, „ Pravi se opasan krug za nas”, „Narode, čeka nas pakao!”… i dalje u tom stilu širenja straha i panike kao da nam se bliži sudnji dan. Takvih smo se dana naživeli, i preživeli.
U čemu bi to trebalo da budemo jedinstveni? Da prihvatimo na sebe kolektivnu odgovornost za sve što je neznanje vođenja spoljne politike u stanju da upropasti. Da budemo saučesnici u događajima – za koje godinama znamo da će doći na dnevni red – i podržimo vlast koja svakog jutra ustaje na levu nogu i nije u stanju da razluči da l’ je došla il’ je pošla. Da se solidarišemo s onima koji nam nagoveštavaju pakao, a da pakao znamo samo kao termin iz crkvenih knjiga, kao mesto na čijim je vratima đavo s trozupcem, a iza vrata grešnici u ključalom kazanu.
Od kakvog to „opasnog kruga koji se pravi za nas” treba da strahujemo? Nismo u 1943. Nismo ni na Neretvi, ni na Sutjesci; ni u četvrtoj, ni u petoj ofanzivi; nismo u obruču neprijateljske vojske iz kog treba da izađemo s glavom na ramenima, i na ramenima nosila s ranjenicima. To smo gradivo savladali u osnovnoj školi, Jul (Vlado) Briner, po naredbi Bate (komandata Stoleta) Živojinovića, odavno je srušio most na Neretvi. Ričard (Tito) Barton ranjan je na Sutjesci. I za to su sva trojica dobila pristojne honorare.
A izjava kojom se stanovništvo poziva da letuje u Srbiji jer ako posluša taj savet, skočiće plate za pet odsto, e, ta izjava je već u „Politkinom zabavniku” u rubrici „Verovali ili ne”. Na istoj strani, u onoj „Za Riplija”, može se naći i samokritika ogledala: „Nikada nisam bio lep, ali sada ne ličim ni na šta”. I kao takav, ne naročito lep i „ni na šta”, poručuje nam da zgusnemo redove, da se od nečega branimo, da nam ovog leta ne zataje bratstvo i jedinstvo i da, tako bratski i jedinstveno, zagrljeni odemo na letovanje kod babe na selo. Da joj pomognemo da se očešlja.
Ništa od prethodnog nije rečeno zarad nas i zbog brige za naš opstanak. Sve te smuti-pa-prospi marginalije izgovorene su iz straha od onog što onog ko diže paniku očekuje u tropskim danima leta. Niti zna šta će sa stolicom koja se u Ujedinjenim nacijama smeši Kosovu, niti je njegov turistički obilazak Bele kuće bio ono što nam je, po povratku, o toj poseti servirano. Videli smo sve, i više verujemo rođenim očima nego ogledalu s odrazom koji ne liči ni na šta.
Dizanje panike i uterivanje straha stanovništvu događalo se i pre godinu dana, u vreme poplava kada su – zbog komentara na društvenim mrežema (!) – građani pozivani na informativne razgovore u policiju. A šta se zapravo događalo? Valja samo pogledati arhivu snimaka i stenograma sa sednica vlade iz tog perioda.
„Imamo, evo, katastrofalno kataklizmatičnu situaciju u Obrenovcu i veoma tešku u svim drugim delovima Srbije, pre svega zapadne i centralne Srbije… ono što nam predstoji je još gore od onoga što smo imali… Dikoviću (bez titule – generale!) Šabac ćemo braniti po svaku cenu, evo sad ću reći na koju način…” (Šabac ne sme pasti! Za razliku od Prozora koji je pao u četvrtoj ofanzivi). „Ono što nam dolazi iz Bosne što se uliva u Savu, i Bosna i Vrbas, prema izveštajima koje dobijamo je jezivo… Rekao sam nijednu reč više da nisam čuo, jeste li me razumeli..? ”
Na paničenje i defetizam tada je upozorila i profesorka Slobodanka Turajlić predloživši da predsednik vlade bude pozvan na informativni razgovor: „Apelujem na one koji zovu na informativni razgovor da prvi pozvan čovek u ovoj zemlji bude premijer jer je najveću paniku digao on. Kada nekoga pozovete, hiljadu Beograđana da ide u Šabac, a znate da Šabac ima 100.000 stanovnika, vi pomislite – Šabac više ne postoji”.
Katastrofalno kataklizmično jezivo deluju i parole koje poslednjih dana ispaljuje prvi među jednakima. U jednom je u pravu: ono što nam predstoji još je gore od onog što smo imali. Ali, to se ne odnosi na kukumavku kojom se trenutno zastrašuje narod. Odnosi se na…, evo sad ću reći na koji način. Odnosi se ni na šta.
14. jun 2015.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.