Pad u zaborav
02/04/2015 |Piše: Ljubodrag Stojadinović
Ovde, u Srbiji ćute samo oni koji znaju istinu.
Udes vojnog helikoptera kod Surčina, polako zalazi u senku novih senzacija. Žrtve su sahranjene uz počasti i govore koji se u takvim prilikama drže, uz vatrena obećanja da niko neće biti zaboravljen.
Takva vrsta posmrtne lirike, kao uzaludna poezija upućena živima, ne dopire do važnog odgovora: šta se zaista dogodilo? Da li je, uz malo pameti, manje sujete i nešto logike mogla da bude izbegnuta sedmostruka smrt u akciji spasavanja života?
Samo dan posle rušenja nemačkog aviona u Alpima, tužilac je obavestio javnost o uzrocima katastrofe. Vazduhoplovi padaju i izvesno je da ne postoji model za apsolutno izbegavanje nesreća.
Ovde, u Srbiji ćute samo oni koji znaju istinu. Ako je u opticaju bizarni paravan koji se prepoznaje pod „vojnom” ili „državnom” tajnom, morao bi neko da nam to pojasni. Gde je tajna? Izvesno je da u ovom slučaju takvih misterija nema, tako i Šabić reče, mada, ko bi ga znao. U prvim časovima posle udesa, premijer je energično branio ministre odbrane i zdravlja, uz dirljivu odluku „da ih neće dati”, i da njihovu odgovornost, čak i da je ima, „prihvata na sebe”.
Mogao bi to da bude viteški gest prvog ministra, ali to već postaje manir: gospodin Vučić je sklon da svaku odgovornost primi na sebe, uglavnom u uverenju da odgovornosti nema. A ako je ima, premijer nema kome da odgovara.
To je taj dobro izračunati, ali prilično agresivan i često patetični otklon od neizbežnog objašnjenja. O čemu se zapravo radi? Izgleda da su neke političke odluke, ma kakvi bili njihovi motivi i povodi, poremetile čisto vojničku proceduru. Na onoj nesrećnoj konferenciji za štampu čuli smo bar dve nelogičnosti koje dodatno komplikuju odnos politike i sile. Komandant eskadrile je rekao da je u akciju spasavanja poslat „jedan od najispravnijih helikoptera”. Komparacija pojma ispravnosti (ispravan, ispravniji, najispravniji) naprosto nije dopuštena pre poletanja, ali čovek je, u nedovoljno dobroj formulaciji ipak rekao istinu.
Izjavu dostojnu pažnje dao je general Predrag Bandić, ali je odgovornost primio na sebe. On je objasnio da je helikopter poleteo „na zahtev ministra odbrane”. Ministar odbrane ne komanduje vojskom, to je posao predsednika države, preko generala Dikovića, i Živaka. Ne verujem da je ministrov zahtev Bandić prihvatio kao naređenje, on je pouzdan vojnik, ali je možda požurio u nastojanju da akcija bude izvedena što pre.
Predsednik, premijer i vrh vojske saznali su šta se zbilo, ali su nadležnost za obraćanje javnosti ostavili tužiocu. Premijer je malo ublažio svoju izjavu o „nedavanju” ministara, pa je dopustio kako je moguće da svako odgovara u skladu sa svojom ulogom u tragičnom udesu.
Udes kod Surčina samo je povod za razumevanje šireg konteksta u običaju državnih vlasti da koriste vojsku kao sigurni adut u stvaranju idilične slike o sebi. To nije odlika samo ove grupe ljudi koji imaju najveću moć. Više od 20 godina vojska je na margini društva, ona u svojoj tradiciji još nosi recidive porekla, raspada i poraza. Sve političke garniture ulagale su u oružanu silu samo onoliko energije i novca koliko je bilo potrebno za čuvanje vlasti i privid o reformi sistema odbrane.
Tako je profesionalizacija vojske obeležena amaterizacijom ministarstva odbrane, ljudi prosečnih sposobnosti dovođeni su za ministre i odatle odlazili bez orijentacije i poimanja kakvu su štetu napravili. Osim Davinića, koji je bar pazario satelit, niko ništa nije kupio, niti ulagao. Kao ministar odbrane Tadić je u Birčaninovu doveo svoju partijsku omladinu i parazitsku stranačku vojsku, pa je sve to ličilo na skupu parodiju i razdragani amaterski festival.
Dakle, ništa nije počelo sa Gašićem, čovekom koji možda nije ni kriv ni dužan, jer naprosto nije usklađen sa sistemom gde su ga poslali da radi. U redu je, ne mora on sve da zna, ali među saradnicima Gašić ima više njih koji ne mogu da mu pomognu. Odgovornost ministra jeste i u pokušajima da izdaje komande za koje nije nadležan, ali pre svega zbog tehnološkog, finansijskog i socijalnog statusa vojske. Zbog nedovoljno snage da vitalne interese vojske zaštiti u državi i pred njom. Pred parlamentom, premijerom i predsednikom, pre svega.
Da bi „jedan od najispravnijih” helikoptera pao, neizbežna je akumulacija mnogo problema koji godinama nisu rešavani. To nije obična nesreća, nego sindrom. Pripadnici vojske nerado govore o simboličnoj tehnološkoj koroziji borbenih sistema, pre svega u vazduhoplovstvu. Da nije tako, ne bi bila udarna vest svojevremena odluka Vladimira Putina da našoj vojsci pokloni akumulatore za „migove”.
A da javimo Moskvi da su i gume kod „dvadeset devetki” u jako lošem stanju!
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pad-u-zaborav.lt.html, 31. mart 2015.