Ozon
18/02/2015 |Draga Ines,
Postoje dani koje vredi preskočiti, a kako to nije izvodljivo, bilo bi najbolje zaboraviti ih. Jedan takav, koji sam upravo prebrodio, bio je mešavina dosade i nervoze, i što je bilo dosadnije to je nervoza rasla, a njenim rastom uvećavala se i dosada. Pokušaj da se rešim tih nemilih senzacija nije ostao više od pokušaja. Mislio sam da će televizijska premijera filma Grand Budapest Hotel, kandidata za ovogodišnju nagradu Oskar, usmeriti dan za zaborav u neke zanimljivije tokove, no taj film nije bio valjano sredstvo.
Možda zvog činjenice da je samo jedan do običnih koje Holivud fabrikuje, a znano je da su Amerikanci vešti u pompeznom reklamiranju svojih fabrikata. Priča filma je jednostavna, vlasnik hotela pripoveda o njegovoj istoriji, o tome kako je i zašto baš on postao vlasnik; često korišćena kombinacija radnje u sadašnjem vremenu i fleš-bekova koja na mene nije ostavila utisak vredan brojnih nominacija za nagradu Američke akademije za film. Možda su scenografija i kostim ono što će zadovoljiti ukus brojnog žirija, za narativni rediteljski pristup ne bih glasao. Gledali smo mnoge, bolje filmove koje je Oskar zaobišao. Najbolji ne pobeđuju uvek. Ovde, to je česta pojava, srazmerna narastajućom negativnom selekcijom i odabirom škarta.
Dan koji se protegao duže nego što sam želeo uslovio je da početak ove epistole bude donekle sumoran, ali ti ćeš to, sasvim sam siguran, razumeti i prihvatiti kao loš trenutak na koji je stavljena tačka. Iza nje sledi moje razmišljanje o našoj prepisci koju sam, primećuješ, nazvao epistolarnom, jer naša pisma i jesu lično i iskreno, katkad i metaforično, nizanje trenutaka koje ne bi trebalo ostaviti da samuju u patini zaborava. Ovo se, ukorićeš me, kosi s početkom pisma o danu koji bi valjalo zaboraviti, ali on nije jedan od onih trenutaka kojem bi trebalo davati ikakav značaj; on je izrod, otrgnut deo negativne selekcije, on je škart.
Lepši deo sadržaja ovog pisma je u njegovom nastavku. Rano jutro narednog dana počelo je obavezama a tako će biti do večernjih sati. U tome se bolje snalazim nego u onome o čemu sam ti pisao u prvom delu pisma. Volim taj ritam jutarnjeg ispijanja kafe, priprema za juriš u grad, odlazak na snimanje, potom izbor knjiga u biblioteci, kupovina neophodnih potrepština, dolazak kući, pisanje kolumne i, da ne nabrajam, vreme protekne ispunjeno zadovoljštinom.
Pre podne, u šminkernici televizije sreo sam Ivana Jevtovića, sećaš ga se iz doba kada je još kao klinac dolazio na radio da uživo sluša naše emisije. Ivan je odavno glumac, u tom poslu nasledio je oca, čuvenog profesora FDU-a Vladu Jevtovića. Reče mi da snima neku televizijsku emisiju, primetio sam da mu perika dobro stoji, na šta se nasmejao i pozvao me da sutra dođem u Atelje 212 na predstavu u kojoj igra. Ulaznice će me čekati na biletarnici. Zahvalan, (i našminkan) morao sam s Ivanom da se pozdravim i siđem u depo televizijske arhive. Mesecima ustaljena procedura snimanja priča za Nedeljno popodne.
Dok sam liftom silazio dva sprata ispod nivoa, razmišljao sam o Vladi Jevtoviću, neprevaziđenom Vladi „Ozonu”, radijskom čarobnjaku koji nas je svake nedelje od 20 sati do jedan po ponoći držao prikovane uz radio-aparate. Ozon, kultna emisija tog vremena i Vladin glas za koji si rekla da skida malter sa zidova. Vlada i Žan Mišel Žar, glas ispod kojeg su zvonili zvuci Mišelovog Oxygene i Vladino prepoznatljivo: „Ozon!” A onda poruke lične prirode, Vlada ih je kratko nazvao PLP. Sećaš se…
Dva gusana traže dve guske da napune jastuke,
Skupljači perja
Mama me je zaključala. Počeo je lov na jelene,
Jelena
Čitao je delove romana „Galeb Džonatan Livingston” i umeo da u emisiji preporučuje i ne preporučuje.
Ne preporučujem izvesnu neizvesnost, dizajn praznine, politički amaterizam, strast destrukcije, lutke sa naslovne strane, lažnu rekonstrukciju.
Preporučujem pozajmicu knjiga, duži zagrljaj, bistar horizont, poslovicu – ako hoćeš nešto reći prvo proveri ko će te slušati.
Nekoliko godina kasnije, kada je Vlada prestao da radi emisiju i posvetio se profesuri, gostovao je u mojoj emisiji i kada je progovorio, na iznenađenje svih, umesto uobičajenog instrumentala, Joca, koji je sedeo s druge strane stakla za miksetom, podiže regler i poče Oxygene. Muk. Meni u grlu knedla. Vlada je ućutao, sačekao koji trenutak i etrom se prolomilo: „Ozon!” A onda se telefon usijao, počele su da stižu poruke lične prirode, kao nekada dok je radio na 202-ci.
Vladai i Ozon bili su pečat vremena. A vreme čuva bisere kojim je Ozon bio okićen. Čuva i prolazi.
Tada sam bio lep i mlad, sada više nisam mlad…
D.
sreda, 18. februar 2015.
Beograd