Osoba od A do C
08/09/2015 |Ako bog da i sreća junačka, još ćemo se naslušati i načitati metanisanja doktora Predraga J. Markovića koji, u intervjuu datom dnevnom listu „Politika”, nastavlja da propira svoju savest i vređa logiku ono malo preostalog svesnog sveta kojem je stalo do časti i poštenja. Uz ovu tvrdnju, spreman sam da uložim „Kviska”.
Kako to čini doktor Marković? Opušteno, lako. Kad novinar Apostolovski kaže da Markovićev „dolazak u SPS neki smatraju najboljim političkim potezom u nekoliko proteklih godina dok ga drugi optužuju za dobru političku trgovinu” i nastavlja pitanjem: „Šta mislite o iznenađenju koje ste priredili, zajedno s Dačićem?”, doktor Marković odgovara:
„Drago mi je da smo malo razgalili tromu letnju političku scenu. Priča o trgovini pokazuje nepoverenje – da li je baš svako na prodaju? Koliko košta veoma udoban i miran život, koji sam vodio do pre dva dana. Da li ljudi koji pričaju o prodaji žale što niko neće da ih kupi?”
Zaista, koliko doktore Markoviću košta miran i udoban život? Ko su ljudi koji žale zbog toga što niko neće da ih kupi? I da li tom rečenicom priznajete da ste bili reciklirani eksponat na prljavom političkom buvljaku na kom svako kupuje ono što mu je potrebno i prodaje ono za šta će ubrzo reći: koji će mi moj?
Posebno je „važno” to što je Markoviću drago da je u ovim tropskim danima razgalio tromu letnju političku scenu! Razgalio – kako to istovremeno zvuči i nesuvislo, i neveselo, i isprazno, i maliciozno, i promašeno, terminološki neprihvatljivo, neinventivno, pa ako me baš vučete za jezik, i glupavo. Nula poena.
Autor intervjua pita i šta Marković misli o packama koje dobija od dela javnosti i od, sada već, političkih protivnika čijim je taborima nekada pripadao – a za dve godine promenio je tri politička preduzeća (Demokratska stranka, „Dosta je bilo“, SPS) – na šta Marković ima spreman odgovor: „Ja sam u pokretu ‘Dosta je bilo’ bio član Saveta za kulturu i učestvovao sam u nekoliko gostovanja pred lokalne izbore. A kad kažete Demokratska stranka, na koju stranku tačno mislite? Stranka u kojoj sam ja bio aktivan član raspala se na nekoliko stranaka. Kojoj ja to stranci nisam veran? Pajtićevoj, Živkovićevoj ili onoj Dušana Petrovića, ili Borisa Tadića? A pravo da vam kažem, nisu se ni trudili da me zadrže”. Slabo su pazarili na buvljoj pijaci. Kupovali su i prodavali jedno isto, ono što će neko drugi kupiti pa prodati.
Kao i u onom otvornom pismu na svom fejsbuk profilu kojim je pokušao da dezinfikuje svoj politički prebeg, Marković opet postavlja pitanja, među kojima je i ovo: Kojoj to stranci nije veran? Nijednoj od prethodne dve u kojima je bio, jer nabrajanje imena političara koji su otišli iz DS-a i osnovali svoje stranke jalov je izgovor za sopstveno neverstvo.
Kada Apostolovski navede Čerčilovu tezu koja kaže da je „mlad čovek po prirodi levičar, a kako stari, postaje desničar”, Marković smatra da je „u našem slučaju teško govoriti o tome šta je levica, a šta desnica”, te da „svuda ljude bole društvena nepravda i nesigurnost…”, i da je „narod željan hleba, ali i pravde”, pa zbog toga Marković „veruje da treba podržati modernu levu stranku”, jer, kako kaže: „Zamišljam da SPS može da bude takva stranka”.
Kako ovo – „zamišljam” zvuči bajkovito. A tek konstatacija da je narod željan hleba i pravde! Naravno, odgovor na Čerčilovu tezu je zaobišao; ili sebe smatra dovoljno mladim za desničara ili previše omatorelim da bi bio levičar? Nije pitanje iz kviza. Ali je zato demagoški odgovor više nego očigledan.
A onda, novinar kaže: „Kad smo već kod toga, napisali ste na svom fejsbuk profilu da u pedesetoj godini ljudi svašta čine, mahom ludorije. I vi kao da još imate tu dilemu. Smatrate li prelazak u SPS ne samo političkom, već i životnom avanturom?”
I evo šta dobije kao odgovor: „Bolje to, nego da jurim maloletnice ili da kupim kabriolet. A i ne znam da vozim auto. Šalu na stranu, osetio sam da je vreme da napustim potpunu udobnost i sigurnost svog života. Da parafraziram narodnu pesmu: ne može se zemlja spasavati u kafiću, sve duvan pušeći. Blogeri koji su se obrušili na mene treba da se zagledaju u svoj život i da razmisle šta su to učinili za svoju zemlju. Kada su ustali iz fotelje? Kada su učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Ja ću bar nešto da pokušam”.
Najpre, ono s maloletnicima i kabrioletom nije nimalo šaljivo, naprotiv, pokazatelj je otužnog smisla za humor, a može i ovako: otužan je pokazatelj smisla za humor. Zašto Marković misli da „blogeri koji su se obrušili na njega treba da se zamisle šta su to uradili za svoju zemlju”? Da li zbog toga što samo odabranima – među koje se učlanjenjem u SPS fotelju ubraja – daje pravo da su nešto uradili za svoju zemlju. Ko mu je dojavio da nisu ustali iz fotelje (svoje kućne, ne partijske, ne funkcionerske) i da nisu učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Na šta liče te paušalne „doktorske” floskule budućeg političara visokog ranga koji još nije siguran na kojoj je strani sveta. Levica li je, desnica li je?
A onda je usledilo pitanje: „Šta vas je razočaralo u DS-u, a šta kod Saše Radulovića? Zašto Radulovića niste obavestili da ga ostavljate? I kad mladić ostavlja devojku, ne ostavlja je bez reči, već joj bar pošalje SMS. Radulović je u vestima saznao da je ostavljen”.
„Već smo pominjali da je teško reći koja je od nekoliko partija pravi DS. Što se Saše Radulovića tiče, on je jedan od najpametnijih i najčestitijih ljudi koje sam sreo. Međutim, SPS, odnosno Ivica Dačić, ponudio mi je širi delokrug. Kad velika partija iskaže spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne odbija. Ivica Dačić i ja smo se dogovorili da poštujemo potpuno ćutanje. Prvi put sam bio potpuno diskretan. Niko nije znao za naše pregovore, čak ni najbliži Dačićevi saradnici. Čak ni moja porodica nije znala za te pregovore. Inače, Saša Radulović je poslednji čovek koga bih slagao”.
Radulović je jedan od najpametnijih i najčasnijih ljudi, poslednji čovek kojeg bi slagao, kaže Marković. Hm, hajde da mu poverujemo, ali zar se najčasniji čovek tako napušta i od najčasnijeg tako krije zakulisna radnja zvana sedanje u potpredsedničku SPS fotelju. To što mu je, kako kaže, Dačić ponudio „širok delokrug” i što je „velika partija iskazala spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne dobija”, potvrda je Markovićevog verovanja u šarenu političku lažu i do kraja nepročitanu političku bajku. Previše političke nezrelosti za nekoga ko je na pragu pedesete godine. Zakasneli pubertet, ulazak u klimaks ili produženo detinjstvo? Ili je, moguće je, totalni analfabeta za prljav zanat kakav je politika.
Na kraju, pitanje: „Ko je veći dobitnik ovog saveza: Dačić ili vi?”
„Ako bog da i sreća junačka, bićemo dobitnici Srbija, SPS, Dačić i ja. Ako ne, to će biti još jedna priča o propasti intelektualaca u politici”.
Od intelektualca Markovićevog ranga i kalibra očekivalo se više od sirovih i sterilnih odgovora koji zvone prazninom. Kada se bude probudio (ukoliko se ikada bude probudio!) iz političkog sna o pravdi, hlebu, jednakosti, ponudi koja se ne odbija, mobilizaciji mozgova, bogu, junačkoj sreći i dobitnicima, možda i shvati koliki je gubitnik bio. I ovde bih uložio „Kviska”. Poslednjeg bih sačuvao za onaj deo kviza u kom će nam doktor sam razotkriti ko je on zapravo. Osoba A, B ili C?
8. septembar 2015.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.