Odliv mozgova
29/04/2015 |Mlada studentkinja Fakulteta organizacionih nauka Anđela Nešić (19 godina), već na prvoj godini studija razmišlja da napusti zemlju, piše „Blic”. Neće dete da čeka treći semestar u Sbiji i planira da, potpomognuta sportskom stipendijom, ode u Švajcarsku gde će nastaviti studije. Ni tu nije kraj. Anđela nema nameru da se, kada završi studije, vrati u zemlju porekla. U njenom, a i u mnogim drugim sluajevima, u tužnu i neperspektivnu Srbiju.
A zašto bi ostajala, ilise eventualno vraćala u zemlju koja je, prema Svetskom izveštaju o poslovanju, druga zemlja na svetu po odlivu mozgova proporcionalno broju stanovnika. Da Srbija bude prvak sveta u toj nepopularnoj disciplini sprečila je Gvineja Bisao. Zemlja čije ime mnogi ne umeju da izgovore, a da precizno odrede njen geografski položaj morali bi da koriste Gajgerov brojač.
Nije Anđela ni prva ni poslednja mlada osoba koja će zbog očajnih prilika u zemlji otići u beli svet u potrazi za poslom, afirmacijom i boljim životom. Pre nje, stotine hiljada mladih, obrazovanih i stručnih otišlo je netragom. Niko za njih više nije čuo osim prijatelja na socijalnim mrežama i porodica koje koriste modernu tehnologiju skype l viber. Anđela će biti samo jedna u milionskom broju apatrida koji čine srpsku dijasporu diljem kontinenata na kojima rasuti žive neki bolji i srećniji život. Oni koji su se odatle vratili, statistička su greška.
Odliv mozgova – kako se to popularno definiše – nije počeo ni juče, a ni s Anđelom, to je trend koji traje više od dve decenije i, što je poražavajuće, beleži rast koji poslednjih godina ima katastrofalne razmere izbegličke epidemije. Poslednjih godinu dana „uspeha vlade i vraćanja dostojanstva zemlji i narodu”, Svetski izveštaj o poslovanju Srbiji je na svetskoj rang-listi odredio mesto ispod svakog dostojanstva.
Zašto je tome tako? Odgovore treba potražiti u politici koja zaslepljena sopstvenim „uspesima” ne želi i neće da vidi da joj se narod osipa, a da pri tom nema rešenje da zaustavi propadanje zemlje koja, koliko sutra, može s nepopularnog prvog mesta smeniti Gvineju Bisao.
Već ovonedeljni razgovori predsednika vlade i države sa šefom nemačke diplomatije Frankom Valterom Štajnmajerom dovoljno govore o položaju Srbije u očima sveta. Valja samo pažljivo čitati ono što je na tim sastancima rečeno. Zvanično, i između redova.
Pritisnuti da odnose s Prištinom reše bržim tempom nego do sada (u kom će jednom, u to ne treba sumnjati, na red doći i zahtev za priznavanje Kosova i Metohije!) vlast se, posle razgovora sa Štajnmajerom, smrknuta lica obratila naciji. „Radi se o nekim pitanjima iz Briselskog sporazuma, kao što je Zajednica srpskih opština, i nekim koja su izvan Briselskog sporazuma. Daćemo sve od sebe da, čuvajući naše nacionalne i državne interese, postignemo sporazume tamo gde možemo”, izjavio je predsednik vlade. Daćemo sve od sebe tamo gde možemo jeste prazna politička floskula koja nas, kao i mnoge do sada, rangira na najlošija mesta mnogih svetskih rang-lista.
Štajnmajer, iskusan lisac, navodi da je „uveren da će ove godine biti pomaka u otvaranju oglavlja, uprkos nekim preprekama koje treba prevazići”. Njegovo uverenje je, takođe, političko opšte mesto koje u nastavku rečenice govori o „preprekama koje treba da budu prevaziđene”. Iza nje krije se nešto što Srbija mora da ispuni da bi premostila i prevazišla prepreke. A to što je šef nemačke diplomatije navodno „impreisoniran angažovanjem srpske vlade u sprovođenju reformi”, to je pohvala koja nije više od tapšanja po ramenu tek da Valterov boravak i nastup u Beogradu ne budu crnji od crnog.
Da je drugačije, ne bi predsednik države izjavio da „nije veliki optimista posle razgovora sa Štajnmajerom”. Dovoljni su samo ta izjava i kiselost Nikolićevog lica pa da svima bude jasno u kakvom je ćorskokaku zemlja čiji je predsednik. To je shvatila i Anđela, to su shvatili mnogi pre nje, to će shvatiti i mnogi posle nje. Izraz Nikolićevog pH facijalnog grča jasno govori da u tom mentalnom sklopu ne caruju bazne vrednosti i karakter.
„Ne mogu da kažem da mi je gospodin Štajnmajer jasno rekao da će pregovaračka poglavlja biti otvorena do kraja godine. Istina rekao je da misli da će se steći uslovi za to tokom godine”, rekao je Nikolić. A šta ja napisah nekoliko redova iznad? Štajnamejer Nikolića čak nije ni po ramenu potapšao, što je opet poštenije do praznoslovlja znanog i kao „impresioniranje” ničim.
I dok Anđela pakuje kofere i oprašta se od društva, porodice i familije, mnogo je još kofera spremnih da završe u bagažu aviona za neku od svetskih destinacija. Samo ne za Gvineju Bisao. Mozgovi odlaze i u tom naumu ne mogu ih sprečiti ni mozgovi vlasti a ni oni koje je vlast za poslednjih godina uvezla, a odazivaju se na imena Stros-Kan, Guzenbauer, Bler… Gde su, šta rade? Da li su u nekoj epozodi „Skrivene kamere” ili u seriji „Kucamo na vrata zaboravljenih asova”? Nijedan od ponuđenih odgovora nije tačan. To su preozbiljne emisije za takve mentalne sklopove.
Dok takvi nastavljaju svoj mešetarski put svuda gde procene da njihov diliveri junit i slični dečji crteži imaju prođu (a možda su već u Gvineji Bisao?!), iz Srbije svakog dana neko ode da se ne vrati. Mame, tate, braća i sestre ispraćaju svoje najmilije, pozdravljaju se s njihovim mozgovima koji će zauvek ostati daleko od onih koji su se ovde odavno pozdravili s mozgom.
Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/54640/kolumna-vlada-zaslepljena-uspesima-ne-vidi-da-se-narod-osipa, 29. april 2015.