O, mladosti
19/04/2015 |Dragi D,
Poslednji put na terasi „Venecije” sedeli smo u društvu slikara i pesnika, posle jedne zemunske slikarsko-pesničke večeri. Bilo je prohladno septembarsko veče, na prelazu leta u jesen, ja u košulji nedovoljnoj da me zaštiti od vetra koji se dizao s Dunava. Zaogrnuo si me svojom teksas jaknom, i pogledom koji je grejao, onim tvojim pogledom od kog toplina, kao trnci, prožima telo do malog nožnog prsta. Usput, moji nožni prsti bili su upleteni u „isusovke”, moderne, ali ledeno hladne.
Tu sliku čuvam. Ona, sećaš se, nije nastala čarobnim objektivom smene 8, nju sam dobila na poklon. U onom društvu sedeo je i momak iz Kragujevca, nadaren, perspektivan budući slikar, tada student treće godine Akademije. Sve vreme, na podignutim kolenima, držao je blok i po njemu šarao ugljenom. Onda mi je, onako, kao usput, preko stola, pružio crtež. Ja, košulja, teksas jakna, „isusovke”, kandelabr „Venecije” i površina Dunava. Pogledao si papir, a u pogledu sam pročitala da je dunavski vetar hladniji no što mi se činilo. Bio si malkice ljubomoran, bilo mi je milo.
No, ti uvek dočekaš svoj trenutak. Štrafta se postepeno praznila prolaznicima, mnogi su žurno odlazili negde gde im je bilo toplije, samo su retki šetali, parovi zaljubljeni u svoju ljubav, u vreme koje im se činilo da je samo njihovo, zaljubljeni u zagrljaj koji su sebično međusobno delili. Ošacovao si jedan od tih parova, pogledom ga otpratio do „Stare kapetanije” iza čijih su se zidova dve siluete izgubile, zauvek. Za njima su se lagano vukle njihove senke, koje su konačno sakrili isti zidovi. Čula sam kada si, poluglasno onom piscu koji je sedeo s tvoje leve strane, rekao: „Zar ti se ne čini da su ono dvoje dva sveta? On, nesnađen mamin mezimac jedinac, dustabanlija, ona – miris poljskog cveća”.
E, tada je smena 8 trebalo da zabeleži izraz mog lica. Bes, jed, zavist, ljutnja, tuga, sve se sjedinilo u facijalni grč, u oblik lica koji nikada više nisam bila u stanju da ponovim. I sada pred ogledalom pokušavam da načinim takvu grimasu, nisam u stanju. Bila sam beskrajno ljubomorna, bilo ti je milo.
Ono što je ostalo ovekovečeno fotografijama nalazi se u mojim kutijama, sada složeno po foto-albumima, svaki od njih ima svoje ime, a nazvala sam ih po lokacijama na kojima su fotografije nastajale, ili po datumima, meni važnim, tebi važnim. Nama važnim.
Među njima su i one na kojima smo se fotografisali u vrbacima, na obali s koje se otkačio splav-restoran u filmu „Jagode u grlu”. Posle serije „Grlom u jagode” optimistički sam očekivala da će film pomiriti staro društvo, da će Bane Bumbar, Miki Rubiroza, Uške, Čombe, Goca, svi oni, porasti u nedeljivu celinu, srećnu. Bila sam romantična preko mere, previše sam očekivala. Nije sve u životu happy end. Malo toga u životu nosi naziv srećan kraj.
A mi smo baš na toj obali, na mestu gde su jagode konačno zastale u grlu, tražili tragove filma. Od svega, ostalo mi je nekoliko „kodakovih” rolni na kojima smo snimali jedno drugo, vrbake, reku. I daljinu. I u njoj zagubljen splav-restoran. Tu, na obali, obećao si mi iznenađenje. Te večeri, ispunio si ga.
Bio je to neki drugi, drugačiji splav, nevelik i sve samo ne reprezentativan, ali topao i prisan, intiman. Stolovi okruženi dugačkim drvenim klupama, čkiljavo osvetljenje, prozori kroz koje se čuo Dunav, žaluzine koje su gonjene vetrom udarale o zidove, vlasnik-kafedžija i njegova supruga, jedan kelner za sve goste, na stolovima bele sveće, one „milikerke”, u teglama; u jednom od ćoškova stara peć, bubnjara koja se žarila, bio je početak hladnog oktobra; u drugom ćošku sedeli su ljudi na koje je padala senka, nisam im u mraku razaznavala lica. Kao u Điđinom filmu, svaki kadar jedan poaster.
Kelner nam je doneo vino, domaće, belo, a ti si ustao i otišao u onaj mračni ćošak. Nešto si šaputao jednom od tih ljudi čija lica nisam mogla da vidim. Dok si se vraćao našem stolu, meni, violina je zacijukala i prostoriju je obasjalo neko svetlo koje sam samo ja videla. Svirači, tamburaši, zlatan zub, Lepi Jovica iz filma, napukao glas i žal za prošlim – O, mladosti.
Rekla sam: „Da nije malo rano za takvu pesmu?”
„Možda”, rekao si, „ali nikada nije kasno da budeš mlad!”
Ines,
nedelja, 19. april 2015.
negde daleko