Neposlušni
23/11/2014 |Draga Ines,
Beograd više nema bioskope. Ne onakve kakve mi poznajemo. Novo doba ugasilo je sva ona mesta na koja smo odlazili da u mraku dvorane odživimo živote filmskih junaka. Nema više takvog mraka hirurški precizno sečenog snopom iz kinematografa. Nema ni onog belog platna na kome su iscrtavani filmski kvadrati. Nema tog svetlomračnog užitka uprkos bojama koje današnji bioskopi imaju u ponudi.
Otvoriš li novine, bilo koje, na stranama – nekada rezervisanim za bioskopski repertoar – pročitaćeš brojeve telefona svih taksi udruženja, a bogu hvala ima ih; bolnica i apoteka, a nacija sve bolesnija; videćeš telefonske brojeve za pomoć u kući, od vodoinstalatera do dimničara (iščezlih zajedno s bioskopima); zaluta tu i repertoar pozorišta, ona su još živa; putokazi za poneki kulturni centar, muzej, galeriju ili izložbu. Ni b od bioskopa!
Umiranje bioskopa počelo je njegovim ubistvom. Najpre su ga secirali video-klubovi, piratska izdanja na kompakt diskovima, internet je bio poslednji stadijum njegove smrti kojoj je prethodila privatizacija ustanova kulture za početnike u trci sa životom. Za životom. E, ti poslednji, baš ti koji su od nekadašnjih hramova filmske umetnosti napravili deponiju u srcu grada bili su i njihovi grobari. Tamo gde smo nekada sedeli i otpatke semenki ostavljali da ih tetkice pometu posle prve jutarnje kafe, sada šetaju štakori, stanovnici podzemnog života grada. Gamižu pacovskim kanalima kojima su i bioskopi otišli u kanalizaciju civilizacije.
Bioskopske sale su, da se ne lažemo, razvaline. Derutne prostorije koje, osim mraka, nemaju ništa od arome nekadašnje slave. A ni taj mrak više nije onaj. Ovaj je gušći, memljiv, vonja na užeglo umorstvo s predumišljajem. Ines, ako bi ikada zakoračila u bilo koji od onih bioskopa u kojima smo studirali život, a da pri tom ne nagaziš pacova većeg od mačke, obavezno ponesi karanfilić. Bez njega si u takvoj sali mrtva kao bioskop.
Grupa mladih umetnika, predvođenih Minom Đukić rediteljkom filma „Neposlušni” (odličan!), zaposela je pre dva dana bioskop „Zvezda” i ni za živu glavu neće napolje. Nezadovoljni stanjem u kulturi, s akcentom na nepostojanje bioskopa, njih dve stotine zaključalo se u ono što je od bioskopa ostalo dajući mu ono što je odavno izgubio – prisustvo duha bioskopskog života; daju mu veštačko disanje, reanimaciju, oživljavaju nadu.
Okupirali su „Zvezdu” metlama, četkama i zaštitnim maskama. I karanfilićem. Sređuju, čiste i ribaju ruinu ostavljenu na nemilost zubu nevremena. I pacovima. Jedan se dušebrižnik dosetio postojanja narodne milicije te je, kao savestan građanin, pomalo i kao predstavnik „Beograd filma”, Miroslav Cenić, pozvao organe reda da neposlušne izbace iz prostorija i oduzmu im alat korišćen za potrebe „okupacije”. Možda je trebalo i da ih apse? Nije šala s takvima. Do zuba naoružani krpama i metlama – uz to i maskirani (!) – opasni su po ostatak poslušnih kojima je do bioskopa koliko i bioskopu do pacova. Opasna je to horda, brojna, divlja. Njih dve stotine neposlušnih.
Dara Džokić među prvima je podigla glas i podržala mladež u naumu da istera svoje. Prethodno, Dara je primila nagradu „Raša Plaović” za najbolje glumačko ostvarenje na svim beogradskim scenama u prošloj sezoni. Zahvaljujući na nagradi, Dara je progovorila da se daleko čuje: „Posebno mi je važna vest o događaju u bivšem bioskopu ’Zvezda’. Ne rade bioskopi, zatvoreni su muzeji, a grupa mladih kreativaca je kao gradska gerila preuzela prostor za svoj program. Pozorišta se još drže i koristim ovu scenu za apel da podržimo te mlade ljude.”
A Darin Tirke čitav život je posvetio pozorištu i filmu, u nekima je glumio, u nekima sarađivao na scenariju. I onoliko pisao o bioskopima kao svojevrsnim domovima kulture, školama života, predskazujući njihovu smrt. Bilo je to bar neku deceniju pre nego što će prvi bioskop pasti za slobodu privatizacionog procesa u trange-frange transkacijama umorstva mraka bioskopskih dvorana i svetlosnih snopova posečenih na putu kroz bioskopsku tamu. Ni platna više nisu bela. Ispucala, iscepana, nagrižena paučinom, buđi i garežom.
S bioskopima je nestao jedan deo nas. Nestalo je jedno poglavlje istorije odrastanja i sazrevanja. Nestala je i ona intima koju ima samo mrak bioskopske sale, zaštitnika zaljubljenih, utočišta usamljenih, zaljubljenih u celuloid, nema danguba koje ubijaju vreme, slučajnih namernika promrzlih od studi koji bi se grejali žarom bioskopske vatre, nema gurkanja laktovima za preče pravo korišćenja naslona sedišta. Nema: „Izvini, da li možeš malo levo, od tvoje glave ništa ne vidim…”, „Ućutite molim vas, ne čujem šta govore glumci…”, „Da li biste bili ljubazni da skinete šešir, zaklanja mi pogled…”. S bioskopima je nestalo i zaboravljeno zanimanje – tapkaroš.
Jutro, je, još koji minut i biće pet sati.
Ines, voleo bih da kao nekada – kada bismo bioskopske ulaznice kupovali kod tapkaroša – sednemo u prvi red, na sedišta za koja smo još jedino mogli da od radnika zaboravljenog zanimanja pazarimo jedine dve neprodate karte, i da otpatke semenki guramo pod sedišta; da opet gledamo neki od onih filmova u kojima je više izrešetanih nego preživelih; da sedimo tako iskrivljenih vratova u prvom redu na projekciji nekog starog vesterna u kom se mnogo puca – recimo Pekinpoove „Divlje horde” – i da skupljamo čaure. Za uspomenu na ubijen bioskop.
I da, mada je prvi red nezgodno mesto za to, budemo malo neposlušni.
D.
nedelja, 23. novembar 2014.
Beograd