Na pločnicima Pariza
09/01/2015 |Draga Ines,
Ovo što sledi u pismu nimalo nije veselo, izaziva uznemirenost i strah, nevericu, ponegde čak, i paniku. Razlog tome su krvavi tragovi ostali za trojicom terorista kojima, osim onoga u šta se zaklinju i, u šta (i u koga!) veruju, ništa nije sveto. Mesto događaja – Pariz, redakcija satiričnog časopisa „Šarli Ebdo” čiji se karikaturisti nisu ustezali da, između ostalih ličnosti, karikaturalno predstave i proroka Muhameda. Ovo poslednje nekima se nije dopalo, vređalo je veru kojoj su posvećeni, tumačeći karikaturu kao svetogrđe kojem nema oprosta i zahteva osvetu, krvavi pir čije će žrtve biti dvanaest novinara, urednika i karikaturista časopisa i policajaca koji su redakciju visokog rizika u tom trenutku obezbeđivali.
Bezumlje je delo trojice terorista, rođenih Francuza islamske veroispovesti, od kojih su dvojica braća. Bežeći od strašnog suda pokušali su da zabarikadirani, držeći taoce, skupo prodaju svoju kožu, uzvikujući: „Osvetili smo proroka!”. Ne razmišljajući o ceni tuđe kože, francuski specijalci, snajperisti, završili su akciju ubivši braću, ne napraveći pritom kolateralnu štetu.
Na drugom kraju Pariza, jedan jednako poremećen um, vlasništvo Amedija Kulibalija, upao je u radnju jevrejskog vlasnika, držao taoce od kojih je četvoro ubijeno, zahtevajući od policije da ne goni braću Seida i Šerifa Kaušija, krvnike pariskih karikaturista, ali je i njega stigla sudbina onih za čije se oslobađanje zalagao. Postao je broj više u žalosnom bilansu krvoprolića koje je uzdrmalo svet. Njegova kompanjonka, saučesnica neutvrđenog identiteta, uspela je da, za sada, izvuče živu glavu i pobegne na, za nju – ili bar ona tako veruje – bezbednije mesto. Sumnjam da ovih dana u Parizu takva mesta postoje. Sva su jeziva i zaudaraju na progonjenu zver.
Francuzi, užasnuti masakrom, zaposeli su ulice i trgove odajući poštu nevino poginulim; svet se zgražava nad bezumljem, nijedan vlasnik zdrave pameti nije ostao imun, čovečanstvo se – ili bar jedan njegov deo – dva prethodna dana ujedinilo u bolu i gnevu, stalo pod istu zastavu na kojoj je zapisano Je suis Charlie. I ja sam Šarli!
Karikaturisti celog sveta pridružili su se protestu svojim crtežima ne dozvoljavajući ikome da ih omete u kritici društva, politike, verskih fanatika i svega što njihov opažaj ume da pretoči u karikaturu, to opasno oružje od kog strepe glavni junaci iscrtani na papiru. Tom jedinom „oružju“ koje poseduju, peru i papiru, osvetnici u ime vere suprotstavili su se rafalima „kalašnjikova” ispaljenim na Bulevaru Ričard Lenoar u 11. pariskom arondismanu; sejanjem smrti automatskim oružjem u rukama maskiranih ubica pod kapuljačama, fantomkama, u crnim jaknama, i još crnjom svešću.
Nisam imao nameru da ovako počnem pismo, ali događaj me je preduhitrio i nagnao da ne prećutim ono o čemu si već obaveštena zahvaljujući svim svetskim medijima kojima je pariska tragedija bila vest broj jedan. Časopis nije, niti može biti ubijen. Živeće kroz delo novinara i karikaturista koji će nastaviti tamo gde se na trenutak zastalo. Živeće i simbolično rođenjem jedne francuske bebe koja je u prvim minutima svog majušnog života dobila ime Šarli Ebdo!
Ines, danas kada se ceo svet zove jednim imenom, Šarli, čitav Pariz, planeta je postala lift za gubilište bezumlja.
Teatar apsurda na ulicama Pariza. Medijum koji pretpostavlja univerzum slučajnim entitetom gde će se verovatno dogoditi ono što se i očekuje – ništa. U ovom slučaju, međutim, apsurd nije Kamijevski, nije prepuštanje sudbini kao neumitnosti, nisu to ni apatija i nečinjenje u odbrani civilizacijskih vrednosti; ovde je ništa – ništavilo. Uništeno kao zlo u mraku ponoćne projekcije francuskog filmom noir.
Gledali smo jedan takav, napet, crnotalasni triler Luja Mala, metaforičnog naziva „Lift za gubilište”. Snimio ga je kada je imao samo 26 godina, dovoljno hrabar da angažuje ne baš afirmisanu, publici gotovo nepoznatu, lepojku iz susedstva Žanu Moro i dovoljno dalekovid da potpis ispod muzike za film poveri Majlsu Dejvisu.
Nećeš se pitati otkuda Malov debitanstski film pominjem usred pariske tragedije, jer i nemam nameru da činim bilo kakvo poređenje s tužnim događajem, bilo bi bogohulno, grešno. Jedina asocijacija koja me nagnala da pismo ne završim kataklizmatičnim predskazanjem već pominjanjem Luja Mala i njegovog remek-dela, jeste podsećanje na Pariz, na crno-belu projekciju „Lifta” koju si mi, šaputanjem, prevodila uprkos opasnosti da nas fina pariska publika progna iz bioskopske sale. Moj francuski, tačnije, moj nepostojeći francuski, zahtevao je tvoju pomoć, simultani prevod, koji ću tek pri drugom gledanju filma, u jednom beogradskom bisokopu, imati priliku da vidim i pročitam na kopiji namenjenoj našem tržištu.
No, svejedno, pariska premijera bila je upečatljivija, životnija, neponovljiva; dogodila se u gradu, izvoru rođenja Malovog filma. O tome svedoči legendarna scena u kojoj Žana Moro korača duž Champs-Élysées, osvetljena šarenim sjajem izloga, dok pod njenim koracima, poput tepiha, titra melanholija Majlsove trube.
Posle projekcije osvanuli smo u jednom pariskom noćnom klubu. Sviran je odličan džez. Čak i Majlsov. Jedan tamnoputi trubač zaneseno je duvao u svoj pleh Majslov In a Silent Way.
A mi, mi smo, opčinjeni Žanom Moro, svetlima Pariza i odsjajem njegovih pločnika, mi smo sve to voleli na neki svoj, tihi način.
D,
petak, 9. januar 2015.
Beograd