Mirođija
17/02/2015 |Nije prvi put da Aleksandar Vulin raspravlja o temama koje nisu u opisu njegovog posla. Dok srpska delegacija u Briselu pregovara s predstavnicima kosovskih Albanaca o konsolidaciji odnosa i rešavanju problema u tom delu Balkanskog poluostrva, mnistar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja elaborira stanje na Kosovu i Metohiji i uči pameti kosovski politički vrh nizanjem umnih komentara o životu i radu tamošnjeg življa.
Ako smatra da mu dužina naziva funkcije koju (bi trebalo da) obavlja dozvoljava da komentariše trenutnu situaciju u Prištini i njenoj okolini, onda bi, po analogiji, Rasim Ljajić, političar s najviše funkcija u državi u deceniji za nama, morao da se oglasi i kaže nešto u vezi s borbom građana i komunalnih policajaca prsa u prsa, krađom električnih kablova na Mostu na Adi ili šansama srpskog filmskog kandidata na predstojećoj dodeli Oskara.
Ministar za rad, zapošljavanje… itd., itd… nasledio je boljku od koje je nekada patio Mlađan Dinkić. Začin za sve, začin u svemu. Mirođija bez koje ne može da prođe nijedno dnevno-političko pitanje na koje on nema odgovor. Ovaj put tema je Kosovo i Metohija, sutra to mogu da budu Trinidad i Tobago, Sveti Kristofer i Nevis, Sveti Vinsent i Grenadini, u nekoj budućnosti i Sao Tome i Prinsipe. A možda i ne sme da dira u Tomu?! Ni u sve svete.
U izjavi datoj državnoj novinskoj agenciji Tanjug, a povodom godišnjice proglašenja kosovske nezavisnosti, Vulin je, detektivskom pronicljivošću, utvrdio „da su ljudi videli da Kosovom vlada nekoliko porodica, da razni klanovi određuju njihovu sudbinu i da odlascima Albanci najbolje kažu šta misle o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova”. Pri tom ni reč ne reče o onim domaćim vodičima koji, iste te Albance, ilegalno prebacuju preko srpsko-mađarske granice. To gradivo nije stigao da utvrdi.
Ako nije to, onda jeste ovo: „Ne beži se iz uređene zemlje, ne beži se iz dobre zemlje i ne možete samom činjenicom da vas je neko priznao za nešto da postanete država. Ne postaje se država tako. Država se postaje na osnovu istorijskih pretpostavki, na osnovu ekonomije, na osnovu vladavine prava, ali se postaje i na osnovu toga što ste u stanju da obezbedite društveno-politički konsenzus na prostoru koji zovete svojom državom”. Ima smisla.
Ali, da pođemo redom. Tačno je, ne beži se iz uređene zemlje, te se čudim zašto stotine hiljada mladih i stručnih ne sede u uređenoj Srbiji i rade (umesto Vulina i sličnih) posao za koji su kvalifikovani nego peru tanjire po svetskim zabitima. Tačno je i da država počiva na istorijskim pretpostavkama, kao što je tačno i da je Srbija iz države koja se zvala SFRJ, pa SRJ, pa SCG, ostala sama na vetrometini jer su je se svi odrekli i od nje otcepili.
Tačno je da državu odlikuju ekonomija i vladavina prava, ali Vulin ne smatra za shodno da to pomene u kontekstu zemlje u kojoj živi, u kojoj su to dvoje istovremeno i najbolnije tačke, a o vladavini klanova moglo bi da se napiše više od jednog toma. A možda i ne sme da dira u tomove?
Kao što na početku konstatovasmo, nije prvi put da Vulin trči pre no što starter da znak za početak trke. Nije prvi put da komentariše događaje za koje nije ovlašćen. Nije prvi put da deli lekcije političarima izvan sprskog atara, da domaće veliča do božanstva i da prednjači u tome. A možda baš voli da bude prvi u tome.
Prethodnih nekoliko puta, Vulin je svoje komentare nazivao ličnim stavom i svojim mišljenjem. E, to je najopasnije. Kad misli. U kombinaciji s garderobom u kojoj daje izjave za koje nije zadužen, težina izgovorenog dobija posebnu dimenziju. Ako bi se jednom, pre datog signala za start, zaleteo da komentraiše Svetu trojicu, mogu se očekivati mantija i epitrahilj.
Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 17. februar 2015.