La dolce vita
12/01/2015 |Dragi D,
Užasavajuće je ono što se dogodilo u Francuskoj, užasavajuće je to što i naša pisma počinju razgovorom o toj temi. Granice ljudskog bezumlja mere se kosmičkim aršinima, plaši me da čovečanstvo, kojim kao da rukovodi neka nevidljiva i nedodirljiva ruka, neumitno tone u crne rupe tog beskraja. Kao da je ceo svet nesvestan posledica, da je imun na mogućnost apokalipse koja ga može snaći, tren o tome odlučuje. Imperativ koji mora ispuniti jeste: stati na put događajima poput onih u Francuskoj, Siriji, Gazi, Libiji… Nema strane sveta na kojoj se ne odvija neki rat, u kojem se žrtve broje desetinama, stotinama, hiljadama. U senci ubistva francuskih karikaturista ostala je stravična slika masakra u Nigeriji u kojoj je ubijeno 2.000 ljudi! Ubijeni su uglavnom deca, žene i stariji, nemoćni! Da li smo – kao što je ceo svet, makar i na jedan dan, prihvatio da bude Šarli Ebdo – da li smo isto tako spremni da izađemo na ulice i trgove i kažemo da smo svi Nigerijci?!
Liberté, Égalité, Fraternité ili Liberté, Égalité, Fraternité, ou la mort?
Znam da je za vas novinare loša vest – najbolja vest, i da se na tom temelju grade tiraži, slušanost i gledanost medija, njihova popularnost. Znam i da su novinari kadri da predimenzioniraju događaj, da nakite, da raspale strasti, da su, ako je to u interesu njihove zemlje, njihovog režima, ili moćnog kapitala, spremni i na laž. Odvratnu, prljavu laž, jednaku snazi terora, laž kojom izriču presude. Rat se odavno ne gubi i dobija na bojištima i u rovovima. On je medijska igra na život i smrt, ratom upravljaju medijski moguli veštije i moćnije od generala. Žrtve su brojevi u novinskim biltenima, kolateralna šteta, ratovi su samo produžena ruka novinskog stupca i televizijske slike koji icrtavaju topografske karte. Mediji su, u to sam se uverila toliko puta, najjača vojna sila koju je svet video. Oni su direktan prenos umiranja.
Nažalost (još jedna ružna reč kojom počinjem rečenicu), stigla je i vest da je preminula Anita Ekberg, glumica koja je odbila da autoru prve verzije filma „Lice s ožiljkom”, neodoljivom Hauardu Hjuzu koji je jurio za Džindžer Rožers sedam godina dok je nije stigao (kažu da je jednu noć proveo i s Merilin Monro!), njemu je odbila da ispinu želju i promeni prezime za koje je on tvrdio da se teško izgovara; žena kojoj je prvu filmsku ulogu isposlovao Džon Vejn, ljubavnica Marčela Mastrojanija, Garija Kupera, Jula Brinera, Erola Flina i Frenka Sinatre; Felinijeva muza, njegova Silvija u raskošnom kostimu (nagrađenom Oskarom) bosonoga, zavodnički, gazi vodu Fontane di Trevi u susret slatkom životu. Na retrospektivi italijanskih filmova Felinijev „Sladak život” prikazan je onog dana uoči njene smrti. Sudbina, predskazanje ili uvod u slast nekog boljeg života, ne znam, ne mogu i ne umem da objasnim.
Osim svakodnevnih poseta bioskopskim projekcijama italijanskih filmova, druženja s Ivonom i poseta Fulvijevim knjižarama, predavanja na Konzervatorijumu i svakodnevnog vežbanja, nastojim da vreme provedem u kućnom miru ušuškana u tišinu dnevne sobe kojom, poslednjih dana, promiču zvuci – upravo je slušam – Santanine gitare. Corazón Espinado!
To što radim moja je potreba, način na koji ostajem i opstajem. Najpre ponekad, i samo ponekad, a sada sve češće, javi mi se prošlost koja zove natrag. I onda pobegnem od sebe, u sebe.
Jave mi se Bojićevi stihovi, oni koje si nadahnuto, poprilično naliven crvenim vinom, recitovao na zidu Kalemegdanske tvrđave, skraćivao mi život svakim korakom za koji sam mislila da će te odvući u bezdan mraka vekovima starog kamenja. Uvek su me te zidine podsećale na neko mučilište u kome je davno ugrađeno hiljade kostura, uprkos savremenoj istoriji koju ispisuju svi zaljubljeni parovi koji su bar jednom kročili u tamu utvrđenja.
Da, recitovao si Bojića, pijan, bez zaplitanja jezikom. Najlepše si recitovao posle dobrog vina. „Crvena kapljica po kapljica, krvna zrnca, neprevaziđen stih…”, pravdao si pijanstvo dokazujući da maligani ne mogu da umanje tvoje interpretacije Staneskua, Pope, Miljkovića, Prevera… I Bojića, naravno. Kao da čujem…
***
Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene, gluhe, neme.
Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.
…
***
Hrabro, ivicom kamene utvrde, iznad ponora u beogradskoj noći, pomalo da me fasiniraš, više zbog samopouzdanja. Da nad provalijom dokažeš da si jači, spremniji, hrabriji od dubine koja magično vuče sebi. Ako kažem da si mi i tada, kao mnogo puta pre i kasnije, bio smešan, neću reći ništa novo.
Ako ti kažem da sam sigurna u tvoju smelost, da sam se uverila da si bez straha ušao u kovitlac života, veruj da boljeg, pažljivijeg i vernijeg slušaoca tvojih pesničkih večeri nisi imao. Bilo je iskreno, zavodljivo i kristalno bistro, kao Santanina Corazón, kao slatka voda života u Fontani di Trevi.
Ines,
ponedeljak, 12. januar 2014.
negde daleko