Kviskoteka
04/09/2015 |Istoričar Predrag Marković iznenada i neočekivano – bar je tako to doživela čaršija! – obreo se u fotelji robne marke Socijalistička partija Srbije. Fotelja nije obična, nju, u životu svake stranke, zaslužuju, ili bi tako trebalo da bude (?), dokazani, provereni, dugogodišnji članovi stranke ili onaj deo taloga koji se ne odvaja od donjeg dela leđa prvog čoveka stranke. Peđa Marković, dvostruki pobednik kviza „Kviskoteka” (onog negdašnjeg i ovog sadašnjeg!), čovek koji je Olivera Mlakara video u prirodnoj veličini, preselio se iz fotelje člana Upravnog odbora Javnog servisa i tvrde stolice člana Saveta za kulturu pokreta „Dosta je bilo” u tu neobičnu fotelju potpredsednika SPS-a. Preseljenje je trajalo onoliko koliko je bilo potrebno fotelju izmestiti s tačke A na tačku B.
Javnost je iznenađena, nemali je broj onih koji su sablažnjeno zgroženi. Zar Peđa? A zašto ne Peđa? Da li je neko za sve ove godine iznad njegove glave video apostolski oreol koji ga distancira od svake pomisli da bi preko noći mogao da postane drugim čovekom SPS? Da li mu je na čelu sijala zvezda koja će pasti zbog njegove odluke da uzburka kafanske priče, stručnu javnost, radne ljude, građane i poštenu inteligenciju? Zvezda neće pasti. Ona je srođena s Peđinom novom foteljom.
Izvor: Večernje novosti
On se, dakako, obratio naciji pismom u kojem pokušava da objasni razloge zbog kojih je odlučio da životnu karijeru nastavi na tragu više socijalizma po glavi stanovnika. Evo kako to u izvornom obliku zvuči: „Meni je za koji dan pedeseti rođendan. Ljudi svašta čine u tim godinama, mahom ludorije. Da li je ovaj dramatičan preokret u mom životu takva jedna ludost srednjih godina? ”, pita se Marković. U „Kviskoteci” ne postavlja pitanja on, njih postavlja Oliver, a Peđa mora da odgovori tačno. Ja sam malo stariji od Peđe, tek neku godinu i nisam sklon ludorijama koje nose te godine. U kvizu bih prošao dobro, za razliku od Peđe, znam odgovor.
To su te lude godine koje su ga snašle sa zakašnjenjem a koje je njegov otac Jovan opisao u istoimenom filmu („Lude godine”). Nisam ni zgrožen, ni zapanjen, još manje iznenađen; nisam čak ni pitao čemu takva Peđina rabota. On sam pokušao je da odgovori. Baš tako – pokušao.
„Imam udoban i ostvaren život, zaokruženu karijeru, materijalnu obezbeđenost, a iznad svega manje-više potpunu nezavisnost i nekakav ugled čoveka od integriteta. Da li se nezavisnost i ugled moraju žrtvovati, ili makar ispljati, u pesku političke arene?”. On opet pita. A Mlakar ne odgovara. Ako već, kao što kaže, ima „potpunu nezavisnost”, šta znači to što kaže da je ima „iznad svega” a u nastavku „manje-više”? Potpuna nezavisnost iznad svega ne podrazumeva ni manje ni više od same te nezavisnosti. Ili jesi, ili nisi nezavisan?! A pošto već pominje i pesak, on je devičanski čist samo u parkovima u kojima koficama i lopaticama deca prave kule od peska. Slažem se, bilo bi infantilno i, moguće je, zrelo za instituciju zatvorenog tipa ako bi pedesetogodišnjak seo u parkić i lopaticom zidao peščanu kulu.
Marković priznaje da je podlegao talentu za ubeđivanje koji poseduje Ivica Dačić, a koji je zahvaljujući toj veštini poznat na svim meridijanima od Argentine do Ist Rivera, te da je baš zbog Peđine nezavisnosti i njegovog integriteta i odlučio da ga zavrbuje da proba tapacirung potpredsedničke fotelje stranke sa Studentskog trga.
U nastavku svog propiranja savesti Marković pominje trenutke u kojima „politika nije dnevna borba za vlast, već borba za opstanak zemlje”. Prazna i jalova floskula neprilična intelektualnom formatu jednog pobednika „Kviskoteke”.
„Kako ja zamišljam svoje delovanje u Partiji?”, opet znak pitanja na kraju rečenice. A potom, najzad i nekakav odgovor: „Ne zanimaju me poslanička, ministarska, odbornička mesta. Ne zanimaju me igre moći, ni u Partiji niti izvan nje. Zamišljam da ću povećati obim onoga što i inače radim”. Ćini mi se da je u ovom pasusu previše zamišljanja i bajkovite stvarnosti. Šta će se dogoditi ukoliko mag ubeđuvanja Dačić još jednom uspe da nadjača Markovićev integritet i nezavisnost i ubedi ga da zasedne u komotniju fotelju od ove u kojoj se obreo, a firmirana je kao ministarska? Je l’ i ovo pitanje za Olivera Mlakara? Peđa zamišlja i da će „povećati obim onoga što i inače radi”. Ako dobro razumem, istorija će biti bogatija za jedno poglavlje Peđinog istraživačkog rada na terenu u funkciji potpredsednika stranke, što dalje navodi na zaključak da će nauka biti bogatija za saznanje da u Srbiji ljudi žive na ivici egzistencije i očaja.
Neki delovi Markovićeve ispovesti za javnost previše su opšti, tabloidni, isprazni i dosadni da bi ih citirao, ali na samom kraju on pokazuje i dozu skepse: „Razume se, sve to može da propadne. Politika je, verovatno, kao tamni vilajet iz bajke. Ko uđe, kaje se, ko ne uđe isto se kaje. Možemo da ostanemo napolju, i da pljuckamo po politici i političarima, kao ona dvojica u ‘Mapet šou’. A možemo da pričamo svojim unicima, daće Bog da ih bude što više, kako smo u odsudnom času nešto pokušali. Hajde da pokušamo!”
Marković je pokušao a istovremeno i zazire od mogućnosti da sve može i da propadne. Kaže i da sve to pokušava u „odsudnom času”, kao da nam ne-dao-bog preti kataklizma. Ne preti nam, nju smo toliko puta preživeli, oguglali, pa će i ova proći zajedno s Peđom zavaljenim u fotelju. A ono u vezi s tamnim vilajetom iz bajke, slažem se. Samo što se gradivo iz bajki ne savlađuje pred proslavu pedesetog rođendana.
U konačnom, Predrag J. Marković, čovek od integriteta i nezavisnosti razočarao je mnoge koji su ga doživljavali kao skromnog, inteligentnog intelektualca od formata. Njegov odgovor na rekaciju javnosti podseća me na ona skraćena izdanja lektire, za dangube kojima je mrsko da pročitaju kapitalno delo, ali ga na internetu nađu sažvakano u tri pasusa. I posle pročitanog sve shvate?!
Jedano takvo, skraćeno izdanje Kornejeve drame, moglo bi da izgleda ovako: Himenin otac, don Gomez ošamari don Dijega, don Rodrigovog oca. Rodrigo, šta će, mora sramotu i očevu ukaljanu čast da osveti i proburazi don Gomeza. Bolna Himena želi osvetu za osvetu, a ovamo je do ušiju zacopana u don Rodriga. Normalno, srce i mozak, emocije i razum, sve se to kod nje pomešalo, smestilo je u procep, ne zna kom bi se cartsvu privolela. A tu je i kralj koji treba da posreduje, da odluči, presudi, ali ovo je kralj dobrica, on don Rodrigu ukazuje poverenje, ovaj mu uzvraća, štiti kraljeve zemlje od Mavara. I tako, do kraja tragedije u kojoj postoji još i don Sančo koji se loži na Himenu pa bi i on da don Rodrigu broji kosti. Hoće li se na kraju Himena i don Rodrigo spanđati? E, to ćete saznati samo ukoliko pročitate Kornejevo delo. To se zove tragedija. To što je Kornej napisao, i to što će danbube biti primorane da delo pročitaju do kraja. Eto, tako se u francuskoj literaturi rodio španski junak Sid. Odličan, pet, rekao bi Oliver Mlakar.
4. septembar 2015.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.