Ksenofobija
14/08/2015 |Natalija Dević, novinarka i spisateljica (tako piše u onom što se o njoj može pronaći na internetu) svake večeri šeta Beogradom, najčešće Knez Mihailovom, promenadom na kojoj je važnije biti viđen nego videti. Ali, ne. Gospođa (možda gospođica, ne znam u kom je statusu), u večernjim satima prolazi Knez Mihailovom u potrazi za temom kojom će „obogatiti” svoj novinarski opus i plasirati ga u dnevnom listu „Danas”. Istraživačko novinarstvo vredno pažnje. Pod uslovom da pažnju shvatimo kao gnušanje zbog svakog napisanog slova kojim je gđa/ica Dević osvedočila svoju ksenofobiju i netrpeljivost spram onih koji su, na putu u nepoznato, trenutno utočište pronašli u „njenom” gradu.
Evo kako to spisateljica u tekstu „Stranci u Beogradu” novinarski beleži: „Knez Mihajlovom (prenosim original citata sa suvišnim slovom J u Knez Mihailovoj ulici!!!) i centrom, nogu pred nogu, svake večeri, korziraju bule. Porkivenih kosa, u crnim haljinama do zemlje, kako im vera nalaže, ruku prekrivenih zlatom, vode decu za ruke. Bula je sad toliko da su počele da nas odmeravaju. One nas, Beograđanke, u svojoj zemlji, u svom gradu, u letnjim haljinama, kako nalaže leto, na plus četrdeset. Valjda smo za njihove pojmove golišave? Hoćemo li se (suvišna reč!, prim. aut.) uskoro morati da im se izvinjavamao?”
Vera nalaže, leto nalaže…! hej, pa nju, Beograđanku, tamo neke bule odmeravaju! Treba da ih je sramota! Trebalo bi, valjda, da spuste pogled kad dotična prolazi ulicom, da je ne odmeravaju pošto njoj lepo vaspitanje nalaže da u njih ne zija. A koliko i kako ona njih ignoriše i ne odmerava, da se zaključiti i po detaljnom opisu žena u crnim odorama (sic!).
Autorka blasfemičnog (i nepismenog!) teksta, koji je pobrao desetine negativnih, pa i pogrdnih komentara na web stranici lista „Danas”, zgrožena prisustvom izbeglica koje su stigle (i pristižu) u Beograd, ne libi se da se netolerantno rasistički okomi na jad i muku koji su od hiljada, desetina hiljada, izbeglica iz arapskih zemalja načinili apatride u potrazi za, makar i privremenim, utočištem. Gostoprimstvo i topla reč se podrazumevaju. Ne i kod autorke sramnog teksta. Čitateljstvo je zgroženo.
Gospođa/gospođica Dević je uznemirena. U njenom parku, kako kaže, spava čovek prekriven letnjim jorganom. U njenom Beogradu su bule, a u njenom parku čovek pod jorganom! Šta je još njeno u ovoj priči?! Kuče. Sinonim za psa. „Šetam kuče oko ponoći”, nastavlja Devićeva. „Vruće je. Kad izađem, on je na klupi. I tako već mesec i po. Svetlo lice, duga kosa, pokupljena u rep. Jorgan je žut. Spava mirno, kao da mu je tu mesto. Migrant ili još jedan beogradski beskućnik? Ne znam. Ali znam da ih je od avgusta po klupama već nekoliko. Ni za vreme Slobe, ni najveće gladi devedesetih, toga nije bilo u mom parku. I po prvi put, za dve i po decenije koliko živim na Vračaru, noćna šetnja postaje neprijatnost”.
Ma, da li je moguće? Za vreme Slobe toga nije bilo?! Nije. Nije bilo ni migranata koji, nemajući kud, a sad spavaju u „njenom” parku i, tako usnuli, plaše njenog kućnog ljubimca zvanog kuče (sinonim za psa) koje od straha neće moći da izvede uvežbanu fiziološku radnju podizanja noge uz drvao. Ali za to se pobrinula njegova vlasnica. Podigla je nogu iznad klupa na kojima, pod žutim jorganom (kakve li poetske nadarenosti za detalj, za opis noćnog ambijenta!) spava migrant ili beskućnik.
S obzirom da se autorki javljaju aveti te usled toga padne u napast da krstari Beogradom, zašla je i u atar Glavne železničje stanice i tamo zatekla: „U vrećama za spavanje, stisnuti jedni uz druge, ljudi spavaju i na peronu beogradske železničke stanice. Ovog leta u junu, kad sam se vraćala s mora, u 6.15 ujutru videla ih kroz prozor. Stotinak tamnoputih muškaraca upravo se budilo tu”. A i na moru je bila pa joj je povratak u „njen” Beograd upropastila slika muškaraca koji se bude! Nije trebalo da gleda kroz prozor. Ispod njega na nekoliko jezika piše: „Ne naginji se van!”
I da zaključi svoje umovanje „srcoljubljem” prema strancima u Beogradu, Devićeva završava tekst: „Mladići, momci, muškarci srednjih godina, svetlih i tamnijih lica, crnih kovrdžavih kosa, obučenih dobro, koji neprekidno govore u mobilne telefone nekim čudnim srpskim ili svojim jezicima, i hodaju u grupama, razmileli su se Beogradom. Starijih nema. Novca imaju. Sede po vračarskim kafićima. Jedu i piju. Troše, bučni su, deca trče između stolova. Roditelji ih ne opominju. Samo zagledaju nas. Je li im to običaj? Ne znam. Jesu li to jadni migranti koji jedva čekaju da nastave svoj put ka EU? Temperatura raste. Kao i broj čudnih stranaca u Beogradu”.
I tu bi bio kraj ovom mučenju od skribomanije koji nije ni novinarski ni literarni uradak. Zove se – ništa. To je, u najblažem, pamflet prepun nagađanja i pitanja koja autorka sama postavlja i sama odgovara: „ne znam”, jedan posve necivilizovan tekst prepun animoziteta, skup rečenica zbog kog se svaki pristojan čovek uzdržava oštrije kvalifikacije.
Autorka očajno lošeg domaćeg zadatka nije se zamislila nad sudbinom migranata kojima su utočište klupe u parku; nije joj na pamet palo da su oni stranci koji sede u vračarskim kafićima (na „njenoj” teritoriji!) – kada u avgustu temperatura raste – možda turisti čiji broj ovog leta u Beogradu takođe raste. Njoj je važno da Knez Miha(j)lovom ulicom prošeta slobodno u letnjoj haljini ne zazirući od pogleda bula koje šetaju „njenom” štraftom. Kao što joj je važno i da joj kuče (sinonim za psa) ne doživi nervni slom u „njenom” parku, da ne navuče neku bolest mokraćnih kanala izazvanu strahom od žutog jorgana na telu spavača na klupi.
O Devićevoj na internetu može da se pročita i da je napisala dve knjige. Nisam ih pročitao. Nisu došle na red. Sumnjam da će, posle njenog teksta u „Danasu” ikada i doći. Skepsa je utoliko veća posle pročitane neke recenzije jedne od njenih knjiga u kojoj se navodi da je to „sjajan ljubić…“ (lišiću čitaoce nastavka citata zarad njihovog mentalnog zdravlja) koji svaka žena treba da pročita. U podtekstu, knjiga je nekakav beogradski „Sex i grad” na način kako ga vidi autorka, na „njen” način, u „njenom” gradu, „njenoj” Knez Miha(j)lovoj ulici, „njenom” parku. Njeno kuče se podrazumeva.
14. avgust 2015.