Kolubarska bitka sto godina kasnije
14/12/2014 |Predsednik Srbije Tomislav Nikolić boravio je danas u Lazarevcu na proslavi stogodišnjice Kolubarske bitke. Dovoljno za vest koja odgovora na pet (plus jedno) svetih novinarskih pitanja: ko? – Tomislav Nikolić, šta? – boravio, gde? – u Lazarevcu, kada? – danas, kako? – lako, zašto? – da izjavi… Samo to, ipak, ne bi bilo dovoljno. Predsednik je održao istorijski čas o čuvenom boju u kojem je trijumfovala srpska vojska na čelu s vojvodom Živojinom Mišićem, komandantom Prve armije. Gonio je Austrougare do Valjeva, kao bog đavola. Do konačnog kraja, do 15. decembra 1914. godine. Oskar Poćorek do kraja života sanjao je Živojina. I 1.300 kaplara! Posle su na Američkoj vojnoj akademiji izučavali Mišićevu taktiku. Na Vest Pointu i danas rešavaju tu enigmu.
Himna „Bože pravde”, „Marš na Drinu”, predsednikov govor, zvanice, sve je bilo prema već utvrđenom scenariju. Uočeno je, međutim, da među prisutnima nema predsednika vlade Aleksandra Vučića. Ali, tu je bio i onaj (prvi pretpostavljni, prvi zamenik, prvi… bilo šta) Vulin koji je kao ministar za boračka pitanja položio venac. I kao prvoborac iz jula 199… i neke. Nije imao maskirnu uniformu. U vreme Kolubarske bitke takve nisu ni postojale, ali ne bi bilo iznenađenje da se pojavio sa šajkačom i puškom, ruske proizvodnje Mosin M 19; ili u koparanu s đeneralskim kićankama. Valjda je razumeo pesničku izjavu ražalovanog (i sad već bivšeg) vojvode Tomislava Nikolića: „Boj ne bije svijetlo oružje već boj bije srce u junaka”.
A šta se događalo u međuvremenu? Na drugom kraju zemlje. Nijedna bandera, voćnjak i šuma nisu ostili čitavi pred naletom leda i vetra na istoku Srbije. Tako kaže ministar vojni Bratislav Gašić. Bez struje je ostalo 157 kuća, takav led na dalekovodima ne pamti se čitavih sto godina. Znači, od Kolubarske bitke. Tada ga je bilo poslednji put, ali tada je Mišić imao rešenje i za odmrzavanje.
Ni u Evropskoj uniji ne cvetaju lale, one su priviliegija Holandije. Današnje „Novosti” pišu da se EU u ovom trenutku, uprkos svim izazovima, dobro drži, ali je dovoljno da prevagnu dva presudna događaja, pa da raspad Unije bude realnost. Rok za tako nešto je dve godine. Prvi događaj koji može da presudi jeste najava raspisivanja referenduma u Velikoj Britaniji, pa ako tamo, gde vekuje večita magla, prevlada evroskepticizam, ovi na Ostrvu mogli bi tamo i da ostanu, sami.
Na drugoj stani Lamanša, liderka francuskog Nacionalnog fronta Marin Lepen obećava da će se založiti za isti svenarodni izlazak na izjašnjavanje o ostanku njene zemlje u porodici evropskih naroda. U slučaju izlaska Velike Britanije i Francuske, Nemačka bi ostala jedina okosnica Evropske unije. Toga se plaše mnogi u Briselu. Da ne prođe kao Poćorek 1914.
Na drugom kraju sveta premijer Haitija Loren Lamot podneo je ostavku posle višenedeljnih demonstracija zbog političke krize u toj zemlji. Haiti je daleka zemlja, na Velikim Antilima, punopravna članica Karipske zajednice. I tamo padaju kiše, ali nema vetra i leda. Tamo je toplo, mora da je od velike vrućine Lamota udarila sunčanica.
Možda ne bi bilo loše da se – osim ceremonijalnih govora i polaganja venaca – ovde porazmisli o delu Živojina Mišića, o ledu i vetru, vrućini i sunčanici. Da se ispune sva neispunjena obećanja, koja su i sva i neispunjena. Da se odustajanjem od mlaćenja prazne slame a (nadajmo se!) pune glave razmisli o sudbini ove zemlje i časno se povuče s položaja na kojima se gube sve bitke odreda. Poslednja velika izvojevana je pre sto godina. I dan pred sudbonosnu bitku ranjeni đeneral Petar Bojović, časno i hrabro, povukao se s dužnosti na koju je stupio Živojin Mišić. Budite gospodo bar na trenutak Bojovići, časni i hrabri, povucite se s položaja kada vas je (politička) snaga odavno izdala. Niste kadri za novu Kolubarsku bitku. Jer, samo u ceremonijalnim nastupima igrate uloge vođa i vojskovođa. I to što igrate, igrate loše.
E, vojvodo, vide li ti to? Na Mišića mislim.
Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/151702-kolubarska-bitka-sto-godina-kasnije.html, 14. decembar 2014.