Ko traži poštenje u kockanju
11/08/2015 |Piše: Ljubodrag Stojadinović
Ko još veruje da bi banda dopustila da joj „srećni” dobitnik odnese milion evra? Takve sreće u Srbiji nema.
Ne, ovo ipak nije priča o igri koja inače ne postoji. Ko još traži poštenje u kockanju sa ovakvom državom? Ko još veruje da bi banda dopustila da joj „srećni” dobitnik odnese milion evra? Takve sreće u Srbiji nema, pa ova igra, kao plebiscitarni hazard sa malim ulaganjima, postaje besmislena.
Ovde, naravno, nije zdravo sreću tražiti u lutrijama i opkladama sa državom u kojoj su prevaranti njeni najugledniji građani. Neka istraživanja (rađena izvan Srbije) pokazuju da su njeni podanici, po tome kako se osećaju, među najnesrećnijima na svetu.
Osećanje sreće je, naravno, lični okvir u kome živimo ono što nam je dato ili što su nam dali od života. Kolektivna sreća je zavodljivi ideološki kič i za njom se može tragati samo korišćenjem statističkih zabluda, uz relativno nepouzdani model posmatranja domicilnog socijalnog okvira.
Sreća se ovde doživljava kao fatum: dobro je, moglo je i gore. Daj šta daš, sve je u redu dok je glava na ramenima. Očekivanje građanina u ambijentu socijalne propasti suviše je skromno da bi u sebi sadržalo nadu.
Inače se u tumačenjima opšteg narodnog zdravlja socijalni spokoj uzima kao temeljni parametar lične sreće: porodica, zdravlje, opstanak, deca, njihova budućnost. Možda nekome padne na pamet i čuvena Kardeljeva rečenica, koliko dirljiva, toliko idealistička, sa primesama daleke nostalgije. Nešto u stilu da sreću čoveku ne donose ni partija ni država, nego on sam, svojim radom, udružen sa drugim ljudima.
To je, naravno, paradigma utopije samoupravljanja i specifične vrste egalitarizma. Ali, Kardelj praktično nije bio u pravu, kao što se i moglo očekivati, mada se njegovoj temeljnoj postavci u ideologiji opsene zapravo nema šta zameriti. Kakva partija, kakva država, čovek je dovoljan sam sebi ako ima gde da radi. Pa iz rada (i rezultata) on crpe sve što mu je potrebno za nadu koja nikada ne prestaje. Jer se i tada, kao i sada, sve polagalo na srećnu budućnost. Jeste, nije nam najbolje, moramo se odricati, država će nešto da nam otme za našu vajdu, ali kad sve to prođe, eto nama neviđene nagrade i idiličnog života. Dakle, sreće koju ipak daje država.
Ovi koji su u vladajućoj partiji već je imaju.
Ma koliko se razlikovali u poimanju i vršenju vlasti, u ulozi države i partije u ličnoj i opštoj sreći Kardelj i Vučić imaju identični odnos prema nečemu nejasnom (budućnost!) što može da nastane, ali i ne mora. Samo tamo i onda može nam biti bolje.
Isto ono istraživanje o sreći u Srba, koje je u statističkoj ravni nepouzdano za pojedinca, kazuje da smo mi ovde depresivni, frustrirani, nespokojni, nesigurni i uplašeni.
Rekao bih, kako ko. Ima impresivnih, staloženih, usklađenih sa životom i vrlo, vrlo hrabrih. Tako da je onaj komad sreće nesrećno raspoređen po socijalnim slojevima, oduzet od srednje klase, koja više i ne zna da je postojala – dat manjini manjine na korišćenje. Ako su oni uopšte u stanju da razluče dilemu da li ih je snašla sreća ili su kao najgori isplivali na sam vrh zbog sticaja nesrećnih okolnosti za sve ostale.
I bez istraživanja je vidljivo da država, sa svojim manje ili više revnosnim organima, radi malo ili ne radi nimalou pogledu lične sreće svojih podanika. U zastrašujućem siromaštvu osećanje da li ti je dobro ili loše za mnoge zavisi od dana koji se nekako pregurao sa dva ili tri obroka. Socijalna politika Srbije svedena je na nekoliko loših zakona i užasno uvredljiva tumačenja tih normi ministra za rad, čoveka bez radnog staža. Poreska politika države konstruisana je na presiji samo prema redovnim platišama. Oni daju i za one koji neće da plate i za najbogatije koji nemaju odakle.
Država ne ume ili ne želi da se izbori sa korupcijom, ona donosi sreću pripadnicima partije na vlasti. Ta partijska vojska na nepotrebnim državnim poslovima jeste bezočno korumpiranje glasačke mašinerije. I njeni pripadnici osećanje lične sreće moraju da pripišu dobrom refleksu i bežanju na pravu stranu.
Osećanje nesigurnosti i nespokoja donose samovolja u negiranju ustavnog prava na ličnu svojinu (otimanje penzija), imovinska nesigurnost, dodatno kažnjavanje sirotinje oduzimanjem imovine ako im se nagomilaju računi.
Čemu onda čuđenje zašto su ljudi masovno igrali loto? Verovatno više neće. Mnogi više neće. Ali, svako od igrača je sanjao neki svoj san („Nikad se ne zna”, slogan srpske lutrije). Ipak, izgleda da se sve zna, pa se tako ta poslednja iluzija o kockarskoj sreći u okršaju sa državom rasplinula u tupom razbojničkom objašnjenju da je „ipak sve bilo regularno”.
Siguran sam da je to tačno. Sve što je najgore i najpodlije ovde je regularno. Sreća u Srbiji je iluzija. Ko je ima živi negde daleko od nas.
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 2. avgust 2015.