Katastarska parcela br. 70
06/08/2019 |Kasno popodne. Kraj desnog trotoara cveta mala privreda, automehaničari, električari, lakireri, vulkanizeri, perionice. Za duži vek automobila. Hodam levom stranom bulevara nazvanog u čast čoveka koji se odvažio da prvi zakorači u kosmos. Dva putokaza, Bulevar Jurija Gagarina i Blok 70.
Blok je krajem 70-ih bio odrednica za one koji žive na Novom Beogradu. Ako si s Novog Beograda mora da si iz Bloka 70! A kako drugačije? Ako se izuzmu palata „Albanija” i nekolicina solitera u gradu, prvi neboderi nikli su baš na tom delu leve obale Save jer je na prostoru – koji zemljanim putem uokviruju Gagarinov bulevar, ulice Omladinskih brigada i Gandijeva a s četvrte strane Sava – porastao jedan od prvih kvartova sa te strane reke. Ni tada, a verujem da ni sada, mnogi njegovi stanovnici ne znaju za priču o nastanku imena Novi Beograd.
Kafedžija Petar Kokotović, gospodin čovek, od milošte čika Pera, 1924. godine otvorio je kafanu „Novi Beograd” u Ulici Tošin bunar 224. Do pred početak Drugog svetskog rata, negde do 1941. svraćao je u nju poznat svet i pričao priče koje nisu bila za svačije uši. Kafanske priče a nisu za svačije uši (!), malo se ne slaže ali verujem legendi. Nekako u to vreme čika Pera je unuku Miroslavu rekao: „Videćeš ti kako će ova pustara da živne za nekoliko godina”. Proročanski. Prođoše godine i bi novi grad. Na mestu kafane po kojoj je novo beogradsko naselje dobilo ime danas se nalazi pruga okružena neboderima.
Tako je nastao i blok kojim prolazim. U kineskom tržnom centru jeftina roba za skupe pare. Iza Kineza mala pijaca još radi, retki kupci i poneki prodavac koji obeduje burek s masne hartije. Možda mu je to prvi obrok danas. Pored, prodavnica boja i lakova. I drveće je u bojama, olistalo. Trava je procvetala i zrela za kosidbu. Red rastinja, red zgrada. A soliteri kao lego kocke. U jednu od njih ulazi Kinez, stanar.
Interesantan je raspored kućnih brojeva u bloku. Pretpostavljam da je idejni tvorac ovog lavirinta sledio neku samo njemu znanu logiku. Nadam se da se među tim brojevima poštari snalaze i da svako pismo nađe svoju adresu.
Na nekoliko terasa i prozora suši se veš. Adrese nevažne. Toplo je a i ćarlija, brže se suši. Između zgrada česta košarkaška igrališta. Na jednom od njih, na betonu sedi dečak u zelenoj majici s loptom u krilu i čeka ekipu. Možda ne čeka, možda je utakmica odavno završena, možda je izgubio i sada pati?
Prolazim velikim parkom punim dece. Neka su na nogama, neka na biciklima. Jedan – rekao bih da ima toliko godinica – trogodišnji konjski repić bori se s trotinetom. Na nožicama blistaju malene patike plavim pali-gasi svetlom. Protrčava gospođa s crnim kačketom, džogira. Opet Kinezi, njih dvoje, par. Oni su domaći, ja sam stranac.
Nadomak Save četvorospratne zgrade, prekoputa njih osnovna škola „20. oktobar”, uz školu vrtić plemenitog imena „Srna” a Savom se njišu splavovi, dekor beogradskog noćnog života.
Put za nazad vodi me pored tržnog centra, u njemu su pošta, apoteka, poslastičarnica, menjačnica, još jedna apoteka, samoposluga, pekara, mesara, butik, opet menjačnica… Uskoro će i bulevar i pruga za povratak.
Pre nego što sasvim izađem iz Bloka 70, još ovo: od nekoga sam davno čuo da su blokovi dobili nazive po brojevima peščanih katastarskih parcela na kojima su građeni. Neki kažu da stepenaste zgrade u nekim blokovima simbolizuju jedra nasukanih brodova na tom pesku. Lađe ukotvljene u usahlom Panonskom moru. Ovde gde stojim, na tlu koje je u građevinskim knjigama zavedeno pod brojem 70, baš ovde je blok zgrada izniklih na pesku kao čokoti vinove loze.
petak, 8. april 2016.
18.21