Kamen temeljac na vodi
27/09/2015 |Kiša je padala, a ja sam plakao za njom. Ne, nije ovo dobar početak, ovo je stih Tomine pesme „Dva smo sveta različita”. Pesma nije vlasništvo ovog Tome, vlasništvo je onog, neprevaziđenog Tome, a početak teksta, zapravo, i nije tako loš kako mi se u prvom trenutku učinilo. Jer, kiša je padala (i još pada) u ovom nedeljnom danu, i na ovaj nedeljni dan, Krstovdan; tužna kiša, na tužan dan, na tužan grad i tužan narod. Doliva vodu na Beograd. Na kamen temeljac za Beograd na vodi. Sipa kiša, zaliva ušljunkavanje temeljca, pada po lopati, lije na dva sveta različita, okupljena na suprotnim stranama policijskih barikada. Jedni se Beogradu na vodi raduju, drugi, kao na početku ove priče, dok kiša pada, nad sudbinom Beograda plaču. I krste se.
I nema ničeg logičnijeg od manifestacije kojom se slavi kamen temeljac na vodi. Ponovićemo, Krstovdan je, posti se.
Osim što je u direktnom televizijskom prenosu rupa namenjena temeljcu zacementirana, od najvišeg zvaničnika ove zemlje doznali smo i da prostor za buduće Potemkinovo selo zvano velegrad na vodi „već danas izgleda divno”. Predeo pod tmurnim oblacima, okupan kišom, toliko je divan da prosto mami da mu se, gazeći blato i bare, narod divi i po ovakvom sivom, ružnom jesenjem danu. Divota krasote. Milina za oči. Melem za dušu. Bistro, čisto, kao voda za sanitarije.
I kao što to biva u poslednjih godinu i po dana, sve što se u Srbiji događa, događa se prvi put, i logično, naziva se istorijskim trenutkom, jer istorija nije postojala do 16. marta prošle godine, ona je učiteljica života koja je tek pre 18 meseci počela svoj radni vek. Imaće da gura o-ho-ho! do penzije. A istorijski to zvuči ovako: „Postavljanjem kamena tameljca za projekat ‘Beograd na vodi’ Srbija ispisuje nove stranice istorije”, jer „prestonica se kroz istoriju menjala na bolje, nekada i protiv volje zatucane većine”. Ko je većina u ovoj zemlji? Oni za koje istraživanja kažu da natpolovičnom većinom bezrezervno podržavaju svaki istorijski zarez aktuelne vlasti ili oni koji tu vlast ne zarezuju? I ko je u toj priči zatucan?
U poslanici izrečenoj nad rupom za temelje grada na vodi navedeno je i da je „danas postavljen kamen temeljac za prvi od dva miliona kvadrata, odnosno prva od milion lopata koje će Beogradu dati novi prostor za bolji život”. I za srećne ljude. Možda i za porodično blago?!
Rijaliti, upriličen za lopatu i cement, obogaćen je i pričama o Ajfelu, njegovom tornju i Kipu slobode, što bi trebalo da navede na zaključak da će „Beograd na vodi” biti ravan arhitektonskim remek-delima koja krase glavnu parisku džadu i njujoršku luku. A kamo su tu brazilski Isus, Kineski zid, Aleksandrijska biblioteka, piramide u Gizi, Semiramidini vrtovi, Kolos sa Rodosa, svetionik na Farosu, „mercedes” u „Ikarbusu” i wi-fi u avionima „Er Srbije”?
Osim gađanja peskom i brojem lopata, bilo je tu samohvale izražene i mnogim višecifrenim brojevima kojima su iskazivani investicije, profiti, procenti i godine. A bio je i Milo Dodik. Bez lopate. Ovaj Toma nije bio prisutan. Oteli mu lopatu.
Nije onaj Aristofan bio blesav. Usput je i napisao neke „Žabe”, „Ptice”, „Ose” i „Oblake”. Nije propustio da se naruga „demokratiji” ambicioznih političara, ratnih špekulanata, agresivnoj „demokratiji” ogrezloj u nepravdi i svireposti. Ismevao je i gomilu koja je nasedala demagogiji i smicalicama takve „demokratije”. Da je danas živ mogao bi da napiše još koju na istu temu. O kumulonimbusima, olovno teškim, gustim vodenim oblacima; o savskim galebovima pod njima, i nad vodom. I o žabama u močvari kojoj je udaren kamen temeljac.
27. septembar 2015.