Kako preživeti predsedavanje OEBS-om
19/01/2015 |Piše: Boško Jakšić
Srbija je februara 2012. uz fanfare najavila da će 2015. predsedavati Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju, ali nestišana ukrajinska kriza čini da bi Beograd trebalo da bude srećan ako se na kraju jednogodišnjeg mandata ne budu oglasila crkvena zvona na opelu srpskoj diplomatiji.
Ono što je slavljeno kao prilika za afirmaciju na međunarodnoj diplomatskoj sceni, sticajem loših okolnosti pretvorilo se u težak izazov da Srbija veštim balansiranjem približi ili pomiri oštro suprotstavljene stavove Zapada i Rusije oko Ukrajine.
Dok god su podele oštre kakve jesu, dok god ne bude prvih znakova otopljavanja u novom hladnom ratu, isturena pozicija predsedavajućeg nosi ogroman rizik da se Beograd zameri i jednoj i drugoj strani. Pozitivan izazov lako može da se pretvori u negativan.
Govorimo o Srbiji kao mostu spajanja. Ne zaboravimo da je u ratnim vremenima most gotovo obavezna meta granatiranja sa obe strane. Srbija, sa svim iskustvima u regionalnim konfliktima, ističe da će delovati kao pošten posrednik i da će na nepristrastan i transparentan način koristiti prednosti koje OEBS nudi kao organizacija koja okuplja 57 država.
U pravu je generalni sekretar OEBS-a Lamberto Zanijer kada kaže da Srbija ima dobre šanse da odigra pozitivnu ulogu, jer ima tradicionalno dobre odnose s Moskvom, dok je istovremeno fokusirana na evropsku perspektivu.
Ali, budimo realni. OEBS nema dovoljno efikasne mehanizme delovanja u svetskim zbivanjima. Srbija nema gotovo nikakav način da utiče na ključne aktere ukrajinske krize. Nije to konstatacija pesimizma, već realnosti.
Da li iko očekuje da će Vašington, Brisel, Kijev i Moskva menjati svoje stavove po uputstvima koja im nudi Beograd? Nama je, što se imidža tiče, veoma važno da u najboljoj volji, potpuno neutralno, pokušamo da približimo stavove učesnika ukrajinske krize, ali mislim da je to maksimum angažmana. Svako „posvećenije” insistiranje na stavovima jedne, odnosno druge strane, nosi taj veliki rizik da se zamerimo.
Šef srpske diplomatije Ivica Dačić je juče na prvom ovogodišnjem sastanku Stalnog saveta OEBS-a, kojom je i formalno počelo predsedavanje Srbije, ponovio da će prioritet biti ukrajinska kriza, zamrznuti konflikti u svetu i podsticanje saradnje na zapadnom Balkanu.
Očekuje se da OEBS pruži nekakav doprinos rešavanju krize koja je odnose velikih sila srozala na najniži nivo poslednje tri i po decenije. Takvu diplomatsku saglasnost – u stilu da je mir bolji od rata – lako je ostvariti, ali pitanje je da li su mogući neki opipljiviji rezultati. Oko poštovanja primirja, o povlačenju snaga, otvaranju novih rundi pregovora?
Ne mislim da krnjim poziciju predsedavajućeg kojom se Srbija toliko ponosi, ali stvari treba spustiti na zemlju. Očekivanja da će OEBS napraviti neki prodor povodom ukrajinske krize su nerealna. Očekivanja da bi Srbija mogla da bude akter prodora još su nerealnija.
Ne vidim nikakvu potrebu da toliko uživamo u poziciji koja s vremena na vreme pripada svim članicama OEBS-a. Kao što srpski predsedavajući Generalne skupštine UN nije mogao da napravi ništa spektakularno za svoju zemlju – to se i ne očekuje jer bi predstavljalo zloupotrebu – tako će se i ovo predsedavanje završiti. Dačić će imati priliku da češće viđa kolege s kojima se retko sreće, možda će popraviti i svoj engleski, i to je otprilike to. Pod uslovom, ponavljam, da Srbiju predsedavanje ne ponese, da ne umisli da ko zna šta može u ovim teškim vremenima pa na kraju izađe kratkih rukava.
Da bi se provukla između Scile i Haribde, da bi pametnim ponašanjem ojačala svoj status u svetu – što je moguće – Srbija pred sobom ima sledeće varijante: prva je da zbog preteranih posredničkih ambicija dobijamo žute kartone i sa jedne i sa druge strane – što znači da bi kraj 2015. dočekali prepuni rana i ožiljaka.
Druga je da se ponašamo kao sabirni dokumentacioni centar u koji će se slivati razne ideje, predlozi i inicijative, da kao dispečeri i arhivari nudimo usluge dobre volje ko god to od nas zatraži – što je jedini način da kraj predsedavanja dočekamo što manje ozleđeni. Teoretski, postoji i treća varijanta, da se svrstamo na jednu stranu, ali to je nepoželjna fikcija.
Naravno da se zalažem za drugu opciju. Srbija ne samo da nema dovoljan medijatorski kapacitet već su zainteresovani akteri ukrajinske krize, pre svega EU, Rusija i Ukrajina, zainteresovaniji za direktne kontakte, kao što pokazuju pregovori u Minsku.
Lako je Tanjugu da balansira tako što će u istom danu, u razmaku od 12 minuta, preneti šta od srpskog predsedavanja očekuju američke, ukrajinske i ruske diplomate u Beogradu. Drugo je pitanje kako će srpski zvaničnici pomiriti njihove ukrštene stavove.
Moguće da je zvanična Srbija pridavala preterani značaj funkciji predsedavajućeg OEBS-a, kao što verujem da 2011. ne bi jurila da je znala da će izbiti ukrajinska kriza. No, šta je tu je. Zato otrežnjujuće deluje Dačićeva izjava: „Nemamo pretenzije da ćemo rešavati svetske krize.”
Istovremeno, što je dodatno umanjenje rizika, vlasti u Beogradu odlučile su da ne predsedavaju trilateralnom grupom Ukrajina–Rusija–OEBS, prepuštajući tu delikatnu ulogu prethodnom predsedavajućem, Švajcarskoj.
Ostale teme koje je Srbija predstavila kao prioritete – jačanje regionalne saradnje na zapadnom Balkanu ili borba protiv terorizma – ostavljaju dovoljno prostora da Beograd konstruktivnošću zadovolji svoje diplomatske ambicije.
Predsedavanje će zahtevati maksimum diplomatskog takta i znanja. Ne vidim zašto premijer Aleksandar Vučić u tom delikatnom procesu očekuje veliku podršku predsednika Tomislava Nikolića. Ništa lično.
Boško Jakšić, novinar
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Kako-preziveti-predsedavanje-OEBS-om.lt.html, 17. januar 2015.