Iznova, život iz života

27/04/2015 |

Dragi D,

Kada sam kretala na put, da stignem ovde gde sam sada, kada sam odlučila da pobegnem od bezizlaza, od gušenja duše, od ružnog, prljavog i zlog, nisam slutila da će me sve to pratiti i ovde, i da nikada neću konačno preseći niti koje me vežu za ono što je ostalo iza mene. Sve što pročitam, čujem ili vidim o događajima i prilikama kojima sam te onog proleća prepustila, ostavljajući i tebe iza sebe, sve to preživljavam i živim urpkos daljini i prividu da se ovde osećam bolje.

Taj poslednji osvrt na carinskoj kontroli aerodroma, pogledi koje smo ukrstili, moj suznih očiju, tvoj čvrst, odlučan a duboko neveseo i nesrećan, lebdi nada mnom kao i ono što si mi rekao kada sam ti saopštila odluku o odlasku. Pitao si me da li ja to ozbiljno, da, ozbiljno; pitao si da li sam dobro promislila, da, jesam; pitao si znam li kuda idem, da, rekla sam, znam. Odšetao si do prozora, kucnuo o staklo. „Lomljivo, krhko. Kad ga razbiješ ne možeš ga više nikada sastaviti”. Ćutala sam. Kuckao si o prozor sve zvučnije i u kraćim intervalima, nisi me ni pogledao: „Ok, odlučila si. Došla si do raskrsnice, gledaj da ne uletiš u kružni tok”.

Bio si prorok, to mi se dogodilo. Zbog toga odbolujem svako tvoje pismo, svaku tvoju priču kojom me podsetiš na prošlo i bivše. I ovo poslednje pismo u kom si mi pisao o prodaji „Avala filma” prepuno je plača i suza, mojih suza, ljutnje i besa, nemoći. Kao da sam ga sama pisala.

Naravno, pamtim onu našu nedeljnu posetu gradu filma kada nas je, već naćeflejisan, čuvar pustio unutra da razgledamo baštinu stvaranu decenijama. Sećam se i kako nas je, kao veran pas, pratio u stopu kao da ćemo odande nešto odneti, nešto oskrnaviti, dahtao je pivskim zadahom i sav ozaren na kraju prihvatio onu siću koju si mu sručio u dlan: „Šefe, popij koje pivo u nekoj krčmi od kulisa”. Ako me pamćenje služi, beše tamo i drveni grad iz nekog vesterna, prodavnica, hotel, sudnica, šerifov ured, zatvor i obavezni saloon.

Taj, pred penzijom, vremešni čikica, kog si mangupski unapredio u šefa verovatno se do kraja smene nalokao dovoljno da ga kolega pronađe u stanju pijanog sna. Bez obzira što me je nerviralo njegovo skakutanje za nama, ostao mi je u lepom sećanju, onako izbrazdan borama, dobrodušan, latentni pijanac koji, koliko god da se trudio da bude naša senka, nije uspeo da vidi šta sam napisala u podnožju jednog od stubova scenografije starog Rima. Zamajavao si ga pričom o svom polaganju prijemnog na katedri za filmsku i televizijsku režiju, bombardovao ga terminima filmskih planova, kadrova, filaža, farova i zatamnjenja, montažom atrakcije, Ejzenštajnom i Kurosavom, a on te vodnjikavim očima crvenim od sunca i piva posmatrao kao iz tuđe glave. Za to vreme na stubu, pored kog je stajala replika spomenika knjizi, napisala sam A maiorem Dei gloriam.

Kad smo se posle popeli na Avalu da s nje posmatramo Sbiju, rekla sam ti šta sam uradila. „Ući ćeš u filmsku istoriju, ako te prethodno ne uhapse zbog skrnavljenja antičkog blaga”, prasnuo si u smeh.

Danas, kada saznajem da je „Avala film” otišao na doboš, nisam sigurna da li me ona tvoja opaska može da nasmeje ili da je odbolujem kao i pogled na aerodromu koji je značio poljubi-me-još-samo-ovaj-put.

D, čuvaš li onu ploču iz serije i filma koje smo u prethodnim pismima pominjali? Ploču sa zvucima Grlom u jagode i Jagode u grlu koju ti je Bane Bumbar poklonio kad je gostovao u tvojoj emisiji na Radio Pingvinu? Sad bi mi prijao taj zvuk, bio bi odgovarajuća podloga ovom pismu. Jesam li postala nostalgična preko svake mere? Patetična, možda? Ili mi samo nedostajete ti, „Avala film”, bioskopi, prostranstvo ispod Avale, nedeljno popodne, i jutra u tramvaju kojim smo se vraćali sa žurki.

U pravu si, upala sam u vrtlog, vrtim se u njemu, zahvaćena tim tokom tražim putokaz za jedan smer. Malo mi je u tom traženju ovih dana pomogao Džojs: „Živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iznova stvoriti život iz života”.

Možda je trebalo da u onaj spomenik knjizi, u njene kamene korice, uklešem ono što je ostalo napisano na rimskom stubu.

U slavu Gospodnju!

Ines,

ponedeljak, 27. april 2015.

negde daleko

Komentari