Iza zavese
24/02/2015 |Draga Ines,
U noći dodele holivudskog Oskara zajutrio sam do pola pet i nisam odgledao ceremoniju do kraja. Zapravo, nisam godinama gledao nadmetanje nakita, garderobe, glamura i sujeta koje šetaju crvenim tepihom Dolbi teatra. To se nikako ne odnosi na one koji su ime zauvek urezali u svetsku baštinu filmske umetnosti, ali moje odbijanje da u direktnom prenosu gledam i slušam zahvalnice mami, tati, supružnicima, tašti, svekrvi i kućnom ljubimcu više je rezultat rada mog stomaka preosetljivog na blistave osmehe veštačkih zubala kojima holivudske zvezde reklamiraju svoje dentiste.
Zbog nečega sam, međutim, bio zadovoljan, a to se odnosi na moju prognozu – napisanu u pismu od 18. februara koje sam naslovio „Ozon” – na predskazanje da bi film, koji me onih dana nije pomerio iz težišta, dakle, taj sasvim običan film Grand Budapest Hotel, mogao da osviji Oskara za kostim i scenografiju. I osvojio je. Za više od toga potrebno je više od toga.
Poslednjih nekoliko dana gledao sam švedsku seriju Crimes of Passion, šest dugometražnih filmova u najboljem maniru zapleta i intriga kakve je stvarala Agata Kristi. Preporučujem ti, pogledaj. Glavna uloga je poverena švedskoj glumici češkog porekla i dugačkog imena, zapamti ga – Tuva Moa Matilda Karolina Novotni, ženi koja češki, švedski, danski i norveški jezik govori kao maternji. U seriji, koja u originalu zvuči ovako: Mordaren ljuger ikke Ensam, Tuva tumači ulogu Puk, studentkinje književnosti koja se, sticajem okolnosti, uvek nađe u središtu misteroiznih ubistava i, naravno, pomaže u njihovom rešavanju. Verni pratilac, Linus Vahlgren, u seriji Einar Bure kojeg svi zovu Eje, biće i njen izabranik, no da ti ne otkrivam sve detalje. Spuštam zavesu. Uživaj u neizvesnosti.
Tradicija švedske kinematografije koja posle Bergmana ima i Olsona, Simonsona, Nilsona, a tu su i Larsen, Eklov i Hartleb, nema snagu holivudskog štancovanja svakakvog đubreta, njena snaga je u filmskom izrazu koji je Holivudu najčešće nedokučiv.
Ukratko, to bi bio razlog zbog kojeg sve manje značaj pridajem prekookeanskoj filmskoj industriji, a sve češće gledam ostvarenja nastala pre četrdeset i više godina u zemljama koje su dale najveća filmska imena. Na mom skromnom repertoaru su nemački, češki, italijanski, poljski, ruski, švedski majstori režije i glume. Povratak klasici.
I baš u seriji o kojoj ti pišem, šetajući šumom Puk i Eje pominju prošlost. „Neprekidni prstenovi koji nas vraćaju unazad. U slojevima”, kaže Eje. „Da bi neki odgađaj bio otrkiven, moraš da se vratiš u prošlost”, odgovara mu Puk. „Svako ima neku tajnu koju krije”, tajnovit je Eje. „Treba da je pronađeš tamo gde nestaju razum i osećanja”, iskrena je Puk.
A iz prošlosti je pre nekoliko dana izronio snimak Beograda iz 1961. godine. Snimak, koji je nepoznati američki turista načinio 16-milimetarskim Kodakovim filmom, prikazuje centar Beograda iz vremena kada je bio popularna destinacija putnika sa Zapada koji su ga doživljavali kao ničiju zemlju u tihom sukobu Istoka i Zapada. Beograd izvan Gvozdene zavese.
Prava mala istorijska čitanka, bojanka. Oni crveni trolejbusi koji su nas nosili ka Kalemegdanu, „fiće” u svim bojama, poneki rabadžija s cigaretom u požutelim zubima, stari modeli „olimpije”, gužva na Železničkoj stanici, Terazije, plato ispred Narodne skupštine, zabrađena maramom prodavačica cveća i, obavezna, „vespa”. Ista onakva kakvom se Beba Lončar u filmu Ljubav i moda provozala od palate Albanija pored Skupštine. Posle se na uglu Prote Mateje i Proleterskih brigada, danas Krunske, u filmu Dvoje ljubila s Mihom Balohom. Filmski nestvarno.
Odabrao sam i šaljem ti nekoliko kadrova bezbrižnije prošlosti. Bez ikakvih tajni. Dovoljno je samo da prošetaš vremenom u kom između razuma i osećanja nije postojala zavesa.
D.
utorak, 24. februar 2015.
Beograd