Istraživačko novinarstvo
16/09/2015 |Piše: Ljubodrag Stojadinović
Snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo je pretencioznog amatera. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić postao je istinski superstar. Bio je sve što je mogao da poželi, stigao je svuda i stekao prijatelje nad zemljom i pod njom. Ume da peva, lepo ispadne kad se slika, i to na sastancima koji nisu tajni. Ali snimci jesu.
Videli smo u novinama, koje su samo jedan dan trijumfalno pokazivale ono što svi već znaju: da je veza politike i podzemlja bratski čvrsta i da takvu simbiozu niko ne može da raskine. Odavno beše kad se ovde podzemlje ispelo na vlast, a vlast sišla u podzemlje, pa je teško raščlaniti, ako je uopšte potrebno, ko gde pripada. Svi pripadaju svima, bratstvo raznolikih vlada našim životima.
Bilo je kreativnih pitanja u stilu: ko to uopšte snima i šta će mu taj fotografski šlajm, za čije babe zdravlje to uopšte čini? I onda se prst upire u one koji se ne vide, niti se zna gde su, samo je pouzdano da oni vide sve i da su svuda oko nas. A to su Službe!
Rekao bih da je takva verzija paranoje od svemoći tajnih sila uglavnom preterana. Ono jest, u prirodi je misterioznih struktura da prave dosijee, presreću razgovore, čuvaju dokaze o tome kad je ko iz vrhova vlasti bio njihov doušnik. Za svaki slučaj, jer bez doušništva nema napredovanja. Ali, profesionalci u službi ne daju tek tako svoja sabrana dela na uvid javnosti. To se kod njih ne čini, monopol na važnu informaciju omogućuje prednost u čuvanju pozicije. Ne bilo kog dežurnog političkog silnika, nego Službe same.
Zato bih rekao da je snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo pretencioznog amatera. Inače danas može da snima ko hoće i gde mu tekne. Oprema nije skupa, a film o Dačiću je tehnički loš, poziciono aljkav, diletantski kadriran i napravljen prilično neveštim amaterskim kalemljenjem. Još jedan dokaz da to nije Služba može se naći u samoj „pripremi objekta”. Profesionalci postavljaju kamere i bubice unapred, a ne post festum, što je u filmu sa Dačićem kao junakom trilera sasvim vidljivo.
Danas svaka politička grupacija ima svoje paralelne „bezbednosne servise”, koji se utrkuju u pokušaju da pokriju ono što državni organi ne stignu ili ne žele. Takvi amateri su nahvatali Ivicu.
Videlo se, posle svega, da Dačiću neće faliti ništa i da u tom smislu i njegov istorijski adut Peđa Marković može biti potpuno siguran za svoju poziciju. Uostalom, i predsednik i premijer su pružili podršku ministru spoljnih dela, usred afere, koja nije ni stigla da se rasplamsa kako se očekivalo.
Prema nekim teorijama zavere, koje se raspredaju u političkoj čaršiji, Dačića već godinama snimaju njegovi, za svaki slučaj. A kadrovski opit predsednika SPS-a navodno je trenutak za pokazivanje njegovih „prljavih veza”.
Razumemo stoga srpske političke ikone što se nisu oborile na Dačića, jer ko zna šta i gde o njima postoji slikano ili zapisano. A da svačega ima, u to se možete kladiti.
I sad dolazimo na onaj deo teme koji se u svetu, a ponegde i u Srbiji, razume kao istraživačko novinarstvo. Da li ono ovde uopšte postoji? Po slobodnoj proceni ovoga autora – jok, ili jedva. Komentatorska istraživanja najčešće su rezultat sintetičkog mišljenja autora ili njegovog spekulativnog stava. Dakle, mišljenje, a ne stav. Koga uopšte briga za mišljenje ako se ne ostavlja čak ni iluzija da mediji mogu bilo šta da promene. Naravno da ne mogu, ali njihov posao je da uvek iznova pokušavaju. Da budemo pošteni, mnoge nagrade za istraživanje u novinarstvu zaslužile su „neke” strukture iz policije. To nije nimalo loše, naprotiv. Čestiti policajci godinama rade da nešto krupno reše, da isteraju smeće iz brloga. I kad sve to daju tužilaštvima, spam ostaje u fiokama. Vrlo dugo, najčešće za sva vremena.
Novinari taj plen uzimaju kao svoj, od istraživačkog rada njima ostaje samo onaj deo hrabrosti da sve to objave. Ali, na tom nivou se istraživanje policije i hrabrost novinara iscrpljuju. Setimo se samo afera sa vakcinama, skandala sa ukradenim zemljištem u elitnom delu Beograda. Korupcionašku metastazu ne mogu da reše ni istraživanja ni bilo čija hrabrost, nego valjano funkcionisanje sistema, istog onog koji omogućuje korupciju. I tu je krug zatvoren i mrdanja nema. Zato su za premijera daleko veći problem Kokan Mladenović i Dule Vujošević, nego prvi potpredsednik vlade uhvaćen sa cigarom u društvu čoveka više nego sumnjive biografije, koga inače (po sopstvenoj tvrdnji) ne poznaje baš najbolje.
Ko god da je snimio Ivicu, badava je zalegao ispod stolova. Ako je to bio podvig nekog novinara istraživača, stvar je još gora. Njegove usluge nikome nisu potrebne, Dačić ostaje čvrsto u sedlu. Kad sjaše, vezaće ragu gde mu gazda kaže, a niko bolje od ministra svega i svačega ne zna ko je to.
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 15. septembar 2015.