Godišnjica
02/03/2015 |Dragi D,
Sinoć, po povratku sa simpozijuma u F., prionula sam na čitanje tvog pisma koje si pisao posle dodele Oskara, a koje, nažalost, zbog obaveza, nisam stigla da pročitam ranije. Sedam dana simpozijuma bilo je ispunjeno predavanjima, radom po grupama, kreativnim radionicama, koncertima i razmenom iskustava muzičara pristiglih iz celog sveta. Veoma pristojni ljudi, ukoliko izuzmem nekolicinu koja je veći deo svetskog kongresa provela u lokalnim restoranima, pa i bircuzima u koje uglavnom svraćaju mornari, lokalne devojčure i lučki radnici.
Hotelski apartman delila sam s Rozelin, violončelistkinjom s mog Konzervatorijuma koja ima više nagrada nego godina. Vesela i draga osoba s kojom inače često popijem kafu ili odem na ručak. I u F., smo se držale jedna druge, završavale redovne obaveze a uveče odlazile na večeru, jedne večeri i u noćni klub na rok koncert lokalne grupe u usponu. Muzički, momci imaju šta da kažu, a i pokažu. Možda jednog dana budu poznati izvan zidova zadimljenog kluba u kom – kako bi ti rekao – prangijaju žestoko i za sve pare.
Složiću se s tobom u svemu onom što si pisao o dodeli Oskara, o kvalitetu holivudskog filma, te mašinerije koja godinama stagnira proizvodeći instant hranu za američku naciju – i ne samo za nju – gladnu pojeftinjenih sadržaja. Nema razlike između potrebe za filmovima koji se zaboravljaju već sa izlaskom iz bioskopa i rasprodaje plagijata firmirane garderobe. Izlozi jeftinih slatkiša. Po tome pamtimo samo Brecelja i Buldožer. Sve ostalo je loš pokušaj.
U jednom od prošlogodišnjih pisama pisala sam ti o slučajnom poznanstvu s Robertom Evansom, čuvenim holivudskim producentom. Osim o filmu Kum, pričao je tada i o nekim detaljima iz filmskog jet seta, o navikama, porocima i osobenostima svetskih zvezda. Ema Tompson svoje Oskare čuva u kupatilu, a Kejt Blanšet, da bi videla zlatnu statuu koju je osvojila, mora da plati ulaznicu za Australijski centar za pokretne slike, jer se Oskar tamo nalazi; Sandra Bulok svoju nagradu dala je sinu Luisu i samo on zna gde ju je sklonio, a Dženifer Hadson statuu čuva na skrivenom zidu. Čudan je to svet. Nama, čudan. Sebi, oni su obični, jednostavni, svakidašnji.
Jednom sam (istovremeno i prvi i poslednji put) prisustvovala dodeli Oskara dok je ceremonija još održavana u Doroti Čendler Paviljonu, one godine kada sam bila na prvom studijskom putovanju i divila se Meril Strip. Pobedila je ulogom u Sofijinom izboru, a Ben Kingsli igrajući Gandija. Bio je to za mene događaj, doživljaj, neprepričljivo iskustvo istovremenog divljenja glumici, koja je ove godine i devetnaesti put nominovana, i razočaranja ponašanjem mnogih svetskih zvezda koje u pauzama dodele u stampedu jurišaju ka šanku i toaletu. Dok žene pred ogledalima popravljaju šminku, muškarci ispijaju viski na eks, i po više čaša. Nađe se među njima i poneka dama koja šminku doteruje ogledajući se u čaši.
U vreme trajanja simpozijuma stigla je vest da je preminuo Leonard Nimoj. Mister Spok je odjezdio zvezdanim stazama. Pročitala sam šta je napisao na twitteru nekoliko dana pre odlaska. A life is like a garden. Perfect moments can be had, but not preserved, except in memory. I ono njegovo čuveno iz serije: LLAP (Live long and prosper).
Život je bašta sećanja.
Sada sam opet u svom domu, umotana u ćebe i umorna, a spokojna. Vratila sam se svom miru i tvojim pismima. Posle čitanja poslednjeg, ponovo sam čitala neka prethodna, neka pisana prošle godine. Jedno od njih je i ono prvo „Na ivici katastrofe”, danas je godinu dana od kada si ga napisao. Zar već? To vreme proteklo mi je kao tren, proletelo je, izmigoljilo se. I već godišnjica, jedna od mnogih koje smo proslavili. Sve ih pamtim, i onu u bašti na Zvezdari. Ja bez šminke, ti s kockama leda u čaši visikija, a i ja s tobom, i s čašom. Proslavljali smo, pili, ali nismo se opijali. Bilo nam je dovoljno da posmatramo odraz svojih lica u staklu čaše. I sjaj očiju u kockama leda.
Ines,
ponedeljak, 2. mart 2015.
negde daleko