Đurđevdan na gumnu
20/08/2019 |U stara vremena ovo je bilo mesto gde se vrše žito. Vlajko Kalenić, dobrotvor i zadužbinar ostavio je otečestvu u amanet Kalenić gumno i na poljani je nikla jedna od najlepših beogradskih pijaca. Velika je, puna tezgi i cvećara, jedna od njih zove se „Afrodita”. I sada je puna sveta iako se mrak prikrada dnevnom svetlu.
Na skveru kafana „Kalenić”, nekada stecište beogradske boemije. Više to nije. Nekada se u njoj jela dobra čorba. Danas nije nekada a ni čorba nije čorba. Nekada su kafanski stolovi bili zastrti kariranim stolnjacima. Danas su dezeni jednolični. Nekada je u njoj Libero Markoni govorio stihove svojih pesama. Danas nema Libera, nema pesama. Ostao je još samo pogled kafanske bašte na iste ulice i jedan park.
Kalenićeva ulica je uska. Jednosmerna za vozila i autobus 26. U „BeoShoes” i „Compania de vinos” pristižu radoznali iz svih smerova. Iz Kalenićeve se odvaja Topolska. Jednosmerna. I ona ima kafanu, i zovu je i tepaju joj jednako – „Violeta, kućo stara”. Njena bašta je zelena a prazna. Kao i ja, posmatra je gospođa sa šeširom. Dama. Ne pripada ovom vremenu. Vanvremenske i večne su i stare zgrade i još starije kuće, očuvane. Tu i tamo lepotu im narušavaju spoljašnje jedinice klima uređaja. One pripadaju ovom vremenu. I blagodetima tehnološkog napretka.
Jedna zgrada se ne vidi od krošnje u belom cveću. U Topolskoj 18 je kino-kafe „Kultura”. U njemu će ovog meseca biti održan Međunarodni festival dokumentarnog filma, slobodarskog naziva „Stvarno slobodni”. Nije lako pronaći ovo mesto, skrovito je, na kraju ulice i u dnu dvorišta. Posvećeni sigurno znaju da postoji. Opet lepe kuće, i tako do Božidara Adžije. Ograda oko žuto okrečene kuće nanizana je tarabom. Modernom, modifikovanom, u duhu vremena. Lepo joj stoji.
Kovano gvožđe na ogradama terasa nove višespratnice konkuriše betonskim sfingama pod stubovima ulaza 51 u Sime Miloševića. U blizini je podrum pića. Na to i liči.
Na tabli kaligrafskim ćiriličnim pismom napisano Petrogradska. Jednosmerna. Neke kuće su palate. Kafe „Petrograd” ne prima goste, vrata su odavno zamandaljena. Na platou, preko ulice, nema više ni kioska „Kod Mare”. Tu se i u pozno doba dolazilo zbog roštilja, i zbog gladi.
Nanizane bašte kuća u poretku. Neke od njih su delovi kafea. Jedan od njih, „Priča”, može da se pohvali gostima. O njemu, i u njemu se priča. Nasuprot je kafe „Moment”, u njemu neki ćute sami. Svojevremeno tu su radili momci koje sam poznavao. Poznajem ih i danas ali više ne rade.
U bašti, dvoje u lepim godinama ispijaju popodnevni čaj i drže se za ruke. Jedno drugom dovoljni. Pre mnogo decenija shvatili su da postoji ono drugo s kojim će osmehom i podugnute glave kroz život. A onda – iz osmeha im se čita – i sunce možeš da držiš a da se ne opečeš.
Iz obližnjih dvorišta mirišu cvetni bokori i radost porodičnog okupljanja. Žamor predvečerja. Na nečijim trpezama danas gore slavske sveće kao nekada davno na selu kod dede, maminog oca. Krsna je slava onih koje volim. Đurđevdan je.
petak, 6. maj 2016.
18.04