Dugo putovanje u noć
05/06/2015 |Iz lakog dremeža, izazvanog promenom vremenskih zona, probudio ga je prodoran kondukterov glas: „Vašington!” Ili je to, ipak, bila stjuardesa? Protrljao je oči, da, ona je, leteća devojka, protresla mu je rame i najavila sletanje u grad čije je obrise mogao da vidi kroz prozor. Au, koliko je ovo mesto, pomislio je, ima i i dovoljno vode, mogao bi na njoj još jedan grad da nikne. Predložiće to domaćinu čim avion sleti. Usput, pitao je stjuardesu kako se zove velika reka ispod njih, rekla mu je – Potomak. Naravano, to su pravi nazivi, mislio je, održavaju tradiciju predaka, a ne tamo neka Morava koja služi samo da se s nje vode napiju mali žuti ljudi.
Na aerodromu je potrčao za taksijem, oduševljen njegovom bojom; takve će imati i Beograd na vodi, čim se – s ovog putovanja – vrati na njegove pritoke. Yellow cab, baš lepo, zvuči zvučno. Onako, baš, žuto. Na tečnom engleskom rekao je takstisti: „Pensilvanija avenija 1600”. Ovaj ga je osmotrio u retrovizoru, da i liči mu na turistu koji je prvi put u gradu i želi da se uveri da li je Bela kuća zaista bela. „O, pa to ste Vi, gospodine De Niro?”, upitao je takstistu. Ovaj je zakolutao očima, opet bacio pogled na retrovizor, odmahnuo glavom i na pitanje odgovorio pitanjem: „A Vi ste iz Rusije? ” „Ne”, glasio je odgovor, „iz Srbije sam, iz grada na vodi. Imate mladež na obrazu baš kao i Robert, pa sam pomislio…” Do kraja vožnje su ćutali. Bilo je pametnije za obojicu.
Na adresi na koju se uputio dočekao ga je kućepazitelj. „Gazda nije kod kuće. Otišao je na svoj ranč, u Honolulu, da obiđe zemljoradničku zadrugu i istimari konje. Ako me pitate, mislim da ih ima previše. Velika je to ergela”. Šta će sad? Livrejisanog domoupravitelja pitao je da li je tu možda gazdin lični sekretar. Ne, ni on nije tu, ali može ga odvesti kod nekih koji su se zatekli u kući. Ko su ta gospoda? „Uglavnom nevažni tipovi. Motaju se po kući, koriste gužvu kad gazde nema i nikakve vajde od njih. Samo prave nered”, kao u poverenju i iskreno saopštava mu livrejisani. Ok, daj šta daš.
Bela kuća beše zaista bela. Prepoznao je po belom venčacu, onom aranđelovačkom, to je pravi kamen za dobre temelje, a ne tamo neki brački mermer za koji se priča da je ugrađivan u gazdinu kuću. Kućepazitelj je išao napred i obavestio ga da kuća ima 132 sobe, 35 kupatila, 412 vrata, 147 prozora, osam stepeništa, tri lifta, bazen, igralište za tenis i bioskop. „Ko mu pere tolike prozore?“, pomislio je i odmah tu misao odbacio kao neprikladnu.
Kućepazitelj je pokucao na prva vrata, ne beše odgovora. Na drugim, takođe. Treća su se posrećila, čulo se: „Slobodno”, i nastojnikovo: „Gospodine, stigao je jedan turista koji bi voleo da obiđe kuću”. Prosedi gospodin iz sobe je nešto mrzovoljno promrmljao i rekao nastojniku da gosta uvede. Osmeh oduševljenja nije prepričljiv, ne da se ni opisati.
Pošto su se rukovali, ljubazni gospodin, silom prilika i domaćin, proveo je gosta do terase na kojoj mu je pokazao širok pogled na okolinu. Ponekad imaju problem sa aerozagađenjima, ali bože moj, to je problem svakog velikog mesta. „Ima ga i kod nas“, reče mu gost, „ali upravo radimo studiju izvodljivosti kojom ćemo kroz reforme rešiti taj problem”. Domaćin se živo zainteresovao za projekat i zamolio gosta da mu pošalje nacrt. Ako je potrebno, i platiće. „Imate li e-mail? Možete mi poslati elektronskom poštom, brže je”, pitao je prosedi. „Naravno, mada, ponekad je protok takav da pošta putuje danima, ali i to ćemo rešiti prodajom internet provajdera”, reče gost zagledan u horizont.
Potom je predat na čuvanje drugom, pa trećem činovniku koji su ga prošetali enterijerom kuće i ispričali mu nekoliko bajki iz američke istorije, rukovali se za dugo sećanja i fotografisanje i, otpratili dragog gosta do kapije. Tu, ispred kuće, gost je poželeo još nekoliko snimaka, zazujala je čak i jedna kamera i ostade zabeleženo: „Razgovarali smo sa svima koji odlučuju o Srbiji”. Dakle, tu smo. O Srbiji odlučuju drugi, tamo neki kod kojih je noć kada je kod nas dan, a događa se i obrnuto!
Bilo kako bilo, sam, kao duh iz boce, gost je popričao s kamerom, neskriveno oduševljen činjenicom da je video bar polovinu toaleta kojih je kuća prepuna. A toaleti prazni. I čisti. Kamera sve to brižljivo beleži i pamti, taj osmeh, tu sreću, tu neopisivu radost koji su zračili iz njega, kao kod deteta koje se raduje željenoj igrački. Ma, kakvi. Kao kad onaj Vulin sanja da mu Če Gevara lično poklanja majicu sa svojim likom.
Nažalost, morao je nazad. Spuštala se noć, viza mu ističe za nekoliko sati, taman da uhvati taksi i stigne do aerodroma. „Opet Vi?”, reče taksista koji ga je gledao u retrovizoru. „O, kakva slučajnost. Opet Vi, Roberte”, reče mu ovaj sa zadnjeg sedišta. „Ne zovem se Robert, moje ime je Aleksandar, ali sam ga promenio u Majk. Inače, poreklom sam iz Istočne Evrope i taksiram uglavnom noću. Kad imam vremena idem s prijateljima u planinu, u lov na jelene”. Ipak sam ga prepoznao, pomisli turista, odao ga je mladež.
Jednodnevna turistička tura bila je uspešna. Čim stigne u grad na vodi poslaće onom prosedom e-mail, samo da kompjuter ne zabaguje. Opušten, dremao je zavaljen u avionskom sedištu i sanjario. On, kao, sedi u Ovalnom kabinetu i – dok Monika ulazi noseći saksofon – razmišlja, donosi značajne odluke. Neće niko drugi odlučivati o Srbiji, do on. A tamo daleko, nad gradom na vodi spustio se gust mrak. Grad nestaje u tami. Putuje u dugu noć.
5. jun 2015
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.