Država bez tajne
03/08/2019 |Kada papiri na kojima piše državna tajna ranom zorom osvanu u dnevnim sobama to izgleda tako što predsednik Republike na televiziji s nacionalnom frekvencijom maše papirima na kojima su njegovo a i imena još nekih ljudi koji su do tih jutarnjih sati bili zaštičeni pečatom tajnosti. Od siline prezentovanog uvaženom gledateljstvu, frekvencija se zatalasala, fercera kao prašina na vetru.
U domovima širom nevelike države otelo se jedno grupno – vauuu! Oni koji žive u zlatnom dobu svojim vau šalju bezrezervnu podršku mahaču drzavnim tajnama; oni koji bi zlatno rado menjali bronzanim dobom (neki i onim u kom je dominiralo kamenje) svojim vau izražavaju zaprepašćenje i čuđenje.
Ministar policije i doktor Nebojša Stefanović kaže da nije pravnik (te tako ni stručan za tu oblast) ali je siguran da predsednik može da čita odlomke iz sabranih dela izdavačke kuće BIA, Kraljice Ane bb. Pošto nije stručan može i da oceni da predsednik ima pravo da državne tajne čita kroz katodnu cev. Da za pravne nauke nije stručan ne mora da podseća, lakše mu idu zanatske radnje iz domena popločavanja kupatila i WC-a, odsek – keramičarev šegrt. Stoga, nestručnost ne odlaže izvršenje čitanja. Ili, nisam ginekolog ali mogu da pogledam.
A šta je to što smo kao državne tajne čuli?
Imena nekih sudija koji su potpisivali odluke o prisluškivanju predsednika dok je još bio u stranci haškog osuđenika, imena pojedinih stranih diplomata koje je Služba označila kao špijune i imena nekih političkih aktera koji su Službi bili sumnjivi. Obelodanjivanje tih podataka Stefanović ne vidi kao nešto oko čega bi trebalo dizati prašinu, on smatra da je od toga mnogo važnije to što je njegov sadašnji šef prisluškivan. Ako nije doktor prava ono jeste doktor spina. I bacanja prašine u oči, one iste koju ne bi trebalo dizati.
U svojoj knjizi „Opelo za državnu tajnu”, bivši zamenik načelnika Resora državne bezbednosti Zoran Mijatović, pozvan da bude svedok u Haškom tribunalu, piše i o događajima koji su imali oznaku državna tajna, daje na uvid dokumentaciju, fotografije i ostale „sitnice” koje su bile pohranjene u arhivima Službe.
Davno, kao mlad kadar Partije, u potrazi za poslom Mijatović odlazi kod tadašnjeg predsednika Socijalističkog saveza radnog naroda Savskog venca Dragana Nikolića koji mu kaže:
„Slušaj, omladinac, ako hoćeš da radiš, probaj u policiji, ali ne običnoj, u onoj političkoj.”
I ode Mijatović da okuša sreću. Sve vreme, u glavi mu odzvanjaju Nikolićeve reči: „Tamo šaljemo najbolje. Politička policija, razumeš, omladinac? I tamo se vodi politika na malo drugačiji način… ako prođeš Udbinu proveru, počinješ s radom. Ali, ako ti nije dobra provera, ni Centralni komitet, ni kabinet Broza ne mogu da ti pomognu. To da si kandidat za Udbu, nikom ne govori, to je tajna.”
Posle obavljenog ragovora tamo-gde-treba, Mijatović dolazi kući, supruga ga pita kako je bilo, a on odgovara da je to tajna. Po prijemu u Udbu, saopšetno mu je, zapravo, upozoren je, citiram: „Ovo što radiš ovde, što saznaš, sve je tajna. Ako čuješ u Službi da je danas lepo vreme, da će Partizan da pobedi Zvezdu, sve je tajna. I plata je tajna, šta ti žena radi takođe je tajna, broj dece, broj krvnih zrnaca ako se ustanovi u Udbinoj ambulanti.”
Služba se, kaže Mijatović, nikada nije odrekla jednog od svojih najznačajnijih fundamenata na kojima je počivala – tajni. Takođe, i kada ode u penziju pripadnik Službe potpisuje obavezu čuvanja svih tajni, u protivnom Služba će ga ganjati. Zbog toga, bilo mu je čudno to što je Služba ostala nema i gluva na njegovo obelodanjivanje nekih državnih tajni. Nije dizala onu prašinu. Ovako to Mijatović komentariše:
„Zato me je, prirodno, začudilo što Služba nije zainteresovana koje ću ja sve tajne da odajem.”
E, sad sve vas čudi ovo u vezi s odavanjem državnih tajni. I s prašinom. Nepotrebno. One su državne do trenutka do kog neko ne odluči drugačije. Onda gube prefiks državnog i tajnog i postaju vruća tema. Ogoljene, bez zaštite pečata i potpisa ovlašćenih lica, na meniju su javnih rasprava, kafanskog tračeraja, ispiranja usta abronoša svih fela i „stručnjaka” svih profila.
Nije tajna da je država ostala bez (nekih) tajni, kao što nije tajna ni da će ona prašina zauvek ostati tajna. A ona, bačena u oći, eno je, fercera, nije se slegla. Niti će.
3. avgust 2019.