Drug predsednik centarfor
14/07/2015 |Piše: Ljubodrag Stojadinović
Zašto da šampioni dolaze „na noge”, u dvorove i rezidencije gde stoluju državni činovnici na najvišim položajima? Moralo bi da bude ovako: da pobednici prime njih i time im učine čast.
Uživam u prenosima iz srpskog parlamenta. Ono jest, pomalo je nastrano vazdan slušati Babića, Bečića, Martinovića i Šutanovca. Ali, to se nudi, po vrelini se ne izlazi, rekla Macura, ne bez flašice vode, lanene odeće, šeširčine za glavu i naočara protiv UV zračenja. Nikako ne smeju napolje po najgoroj vrelini oni koji su „hroničari”, kako ta zvezda narodnog zdravlja govori. I njima slični, hoće reći, svi bliski hroničarima.
I tako, skupština ostaje jedina narodna zabava dok napolju vri. Mesto gde se u nebesa podižu istorijski uspesi, a još se zavodljivo govori o onome što nas čeka. I pored dostignuća kakvih odavno nije bilo, nama je loše, ali da će biti bolje u to nema sumnje, a naročito na sumnju nema prava slabašna srpska opozicija. Što nisu nešto uradili dok su bili vlast? Eto, nisu, i sada ovi koji jesu moraju da popravljaju ono što je pokvareno do kraja, ali samo oni to mogu.
Šta je ovde uopšte zabavno? Rekao bih, letnja šema, lake teme, razbibriga za skeptike, radost za naivne, rutinski debatni okvir za ravnodušnu čaršiju. Slavljenje režima, čiji su poslanici pretvorili parlament u senat apologije i sterilnog trijumfalizma. Posle višečasovnog trovanja neizbežnim fizionomijama iz zvanične srpske pričaonice, ostaje nataložena teška depresija pred saznanjem o praznini koja sačinjava čitav naš život.
Svejedno, ili skoro da je svejedno. Protivteža sagledavanju ničega svakako jeste balkon gradske skupštine. Bilo je nekoliko planetarnih i evropskih podviga, mladi šampioni i sva ta lepota i dar čuvaju nam preostali deo samopoštovanja. Ali, to kratko traje za nas koji smo konzumenti tuđe slave i prolazne sportske moći. Mnogi će pokušati da u njihovim podvizima nađu simboliku za nacionalno pregnuće: „Sve možemo kad hoćemo!”
Ta se takmičarska parola ipak ne prima u naše živote, sport je samo igra, a život ne. Ni Novak Đoković nije u stanju da nam bude zamena za sve što nedostaje. Posle uspeha, šampioni se lepo doteraju, ponesu svoje trofeje i, sve na čelu s ministrom Udovičićem, postroje se kod predsednika Nikolića.
Uvek je tako bilo, mada je Nikolić malo „drveniji”. Tadić je, recimo, svima redom „bacao kosku”, pokušavajući da pokaže svoju dorćolsku jednostavnost. I njihovi predsednički preci rado su se slikali s pobednicima, njima je to mnogo potrebnije nego šampionima. Setimo se samo prvog Vimbldona koji je osvojio Đoković. Nekim čudom u njegov privatni londonski apartman ušunjali su se Tadić i Vuk Jeremić, jedva se čovek presvukao za prijem u čast pobednika turnira.
Šta šefovi država govore sportskim šampionima? Eto, svaka vam čast, vi ste ponos ove države, biseri i dragulji, vi ste ono najbolje što imamo, vi pokazujete šta sve možemo kad zapnemo i ujedinimo se. Svaka vam čast, nacija vam se divi, pa i ja. I moja, ovde prisutna supruga, naravno.
Kao učtivi gosti, pobednici nad svima u Evropi ili svetu, donesu šefu države i njegovoj sviti neki poklon: dres, loptu, medalju, suvenir, obećanje da će biti još bolji. Onda se slikaju, a kad dečaci od 17–18 godina skandiraju: „Hoćemo penzije”, predsednik im već ispisuje rešenja: „To vam sle-du-je!”
Naravno da im ne sleduje, pa ako su se oni šalili, predsednik može biti nije, i to euforično obećanje prezidenta moglo je da zabrine fiskalni savet, ministra Vujovića i premijera Vučića.
Sklon sam da predložim okretanje stvari. Naravno, slavljenje pobednika je makar jednokratni nacionalni doping, i njega se ne smemo lišavati. Ali, zašto da šampioni dolaze „na noge”, u dvorove i rezidencije gde stoluju državni činovnici na najvišim položajima. Moralo bi da bude ovako: da pobednici prime njih i time im učine čast, i tako postave stvar na svoje mesto. Nijedan od političkih dužnosnika nema zasluge za bilo čiji trijumf, osim što se zatekao na privremenoj dvorskoj delatnosti. Pa tako, ako Nikolić i supruga mu žele da se pohvale istorijskim fotografijama, neka skoknu do stadiona, sportskih centara ili mesta gde se ti ljudi okupljaju. Naravno, kad i ako ih šampioni pozovu.
Ovako, i pored narodnog slavlja uspeha tih izuzetnih ljudi, uvek ostane bljutav ukus političke zloupotrebe tuđih podviga, privid lagodnog a u stvari lošeg političkog marketinga, u čemu se lideri uglavnom snalaze kao dustabanlije oslobođeni fiskulture. A drug predsednik se može pohvaliti, da je, na primer, u svoje vreme igrao napadača u FK Ciglana.
Prošlog četvrtka na balkonu su slavili šampioni iz Atine ’95. Istinska slava ne prolazi, samo su godine iscrtale svoje tragove na licima šampiona. I njima niko iz elite, osim njih samih, ne treba da bi znali od čega su sačinjeni.
Istog dana, premijer je odgovarao na pitanja poslanika. Najavio je dva velika slavlja do kraja godine. Rado bih da se proveselim! Bilo je reči i o afričkoj grlici, tranzitnoj ptičici, na koju je nadležno ministarstvo proglasilo lovostaj. Premijer nije pokazao mnogo emocija za slučaj migrantskih ptica. „Baš me briga za afričku grlicu”, rekao je.
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 7. jul 2015.