Dan posle
17/03/2014 |Draga Ines,
Pišem ti iz Beograda, iz Srbije, sa adrese na kojoj demokratija više ne stanuje. Ne onakva kakvu smo zamišljali. Možda smo zamišljali pogrešno. Jesmo, u to nas je uverio izborni dan, 16. mart. Nešto slično rekao sam u intervjuu Federalnoj TV BiH. Pola sata pre zatvaranja biračkih mesta dao sam izjavu za Dnevnik te televizije, uživo, ispred zgrade Narodne skupštine. I gotovo.
Gotovo jeste ali još nije stavljena tačka. Tačka je rezervisana za one koji nisu na ovim izborima mogli da izbegnu pogibelj. Zbog čega ga nisu izbegli? Sigurno ne samo zbog toga što je jedna koalicija osvojila gotovo 50 odsto glasova izašlih već i zbog činjenice da i ono malo glasova koje su gubitnici dobili nisu zaslužili. U Parlamentu više neće biti Demokratske stranke Srbije, Ujedinjenih regiona Srbije i Liberalno demokratske partije. Niko zbog toga neće plakati. Osim njih.
Politika zaljubljena u Rusiju, ruski gas, babuške, mačke i mrak vraćena je tamo gde je bila gotovo sve vreme svog postojanja, u kombi. Za fijasko na izborima nikome neće polagati račune, neće ni sebi a ni organima svoje stranke jer njihov lider je suveren i večan kao što je i Srbija večna. A i deca su joj verna.
Lider URS-a najavio je povlačenje sa te funkcije. Ide u selo da gaji jabuke, krastavce i paprike, da kuva ajvar i prodaje hulahopke. Koliko je u kampanji te proizvode reklamirao, neće mu biti teško da za njih nađe tržište. Naslediće ga Verica, nema ko drugi. A ni druga. Njena iskustva s hulahopkama su bolja.
Jedan pasus, ovaj, moraću da posvetim i LDP-u. Znam, sad ćeš reći da džabe traćim veme. Onda da ga protraćim do kraja, do tačke. Liberali su pokušali sve ne bi li prešli cenzus i plasirali se među Vučićeve dvorjane. Oni koji su toj poltici verovali s razlogom su razočarani očiglednim Čedinim nuđenjem Vučiću. Nisu mu dali glas. Verovatno su rezonovali ovako: ako već treba da dam glas koji će otići Vučiću onda ću ga odmah dati njemu, pobedniku, zbog čega bih ga davao Čedi, gubitniku. On će ionako opet pokušati da se, rečnikom ulice, privali nekome. Aktivnost privaljivanja naši stari krste drugačije – prišljamčiti se. Takođe, Čeda ima privatan biznis, glad mu neće biti neprijatelj, moći će da jede „Fidelinkine” špagete i da kuva supu od njenih rezanaca. Ono što će još neko vreme, između dva zalogaja testenina, mrmljati sebi u bradu biće: Nisam prešao cenzus. I tačka.
Ako me pitaš za Borisa, a siguran sam da me pitaš, o njemu kratko, što je moguće kraće. Kad su svetla na biračkim mestima ugašena a svetla pozornice bljesnula, pred kamerama umalo nije zaplakao, kao mučeni Harison Ford u većini filmova. Rekao je da nije zadovoljan rezultatima izbora i da za to preuzima odgovornost. Što se, rekli bi naši stari, zove posipanje pepelom. Kasnije potom, aludirajući na „uspeh” svoje nove stranke, rekao je da niko nikada za tri sedmice (on kaže nedelje!) nije ostvario takav rezultat. Istorijski. Taj, za koji prethodno reče da je loš i da zbog toga on preuzima odgovornost. Izvini, nisam mogao kraće.
Sad ti je, nadam se, jasno zbog čega je Srpska napredna stranka s Vučićem na čelu tako ubedljivo pobedila. Nije imala takmace. Ovi o kojima ti pišem to nisu, oni su postali statistička greška na političkoj mapi ove zemlje.
Neki od njih pokušaće da se, uličnim slengom rečeno, privale, zvaće ih Vučić da uđu u vlast, da dobiju neko zaludno ministarstvo, ambasadorsko mesto, uredništvo u nekim medijima, funkcije u upravnim odborima, direktorska mesta u javnim preduzećima, tek da im pokaže koliko misli na njih. Nimalo. Udeliće im milostinju koju ištu. Pardon, za kojom leleču.
Ines, mogao bih o ovome još ali je bolje da se ovde zaustavim.
Idem da slušam „Haustor”. Da zamišljam…
Tanka dugačka cigara, par mamuza od zlata i… Da makar malo danas budem Šejn.
D.
17. mart 2014.
Beograd