Bure trotila
21/07/2015 |Piše: Ljubodrag Stojadinović
Malo je nade da nas čeka etnička idila. Ali, i kad poleti kamen, valja razgovarati.
Vučić je pružio ruku mira Bakiru Izetbegoviću i Bakir kaže da će je prihvatiti. Ispada da jedino od volje Izetbegovića mlađeg zavisi hoće li ruku srpskog premijera dočekati makar privid prijateljskog stiska.
No nama ili njima svejedno „valja preko rijeke,” kako je to davno rekao pesnik Mak Dizdar, te se od susreta u Beogradu, gde će ruke manje ili više iskreno biti pružene, ne treba očekivati nikakav istorijski preokret. Dakle, ništa izvan protokolarnog okvira, nikakva srdačnost i napadna liderska ljubav.
Ni taj samit u Beogradu neće mnogo pomoći da se prestane sa stalnim doziranjem dnevne politike u sećanju na zločine, sa arogantnim određivanjem pijemonta zlodela i pokušajima da se sklonost ka činjenju zla odredi kao etničko svojstvo. Pogotovo je nepodnošljivo stalno insistiranje na matematici zločina, licitiranje sa brojevima, strastveno dokazivanje čiji su zločini bili veći, a čiji zločinci bolji.
Nekakvo pomirenje ne znači ni solidarnu podelu zlodela na ravne časti, niti brzi zaborav za žive rane. Pomirenje je evolucija, a ne beskonačna obnova dženaza i razgorevanje sukoba uz pokušaje atentata nad grobovima. Onda tu i nema govora o poštovanju žrtava, nego o prljavoj nekrofilnoj politici, o ratnim trubama nad onima koji su pod takvim trubama i nestali.
Ko još nije pročitao „Travničku hroniku” Ive Andrića neka je uzme u šake. Tamo je ispisan deo istorije budućnosti „tamnog vilajeta”, kako se stvara atmosfera sukoba, odakle dolazi rulja i šta od nje postaje i kako se sve miri posle svega. Uglavnom nikako, nego se nešto od najgoreg uglavnom ponovi. Ne verujem da ju je Bakir pročitao, a sumnjam i da je Mile Dodik imao vremena.
Tako je neumorni Mile najavio referendum, koji, kako stvari stoje, neće imati nikakvu realnu snagu, ali on će ga svejedno raspisati kako bi „utvrdio ’Dejton’”. Inače je taj čovek posebnog kova, uglavnom levo smetalo u svakom skladu, isto kao i Bakir i njegovo militarno okruženje sa svoje strane. Ne znam kolika je Vučićeva snaga da ih stalno iznova miri i dokazuje ono što oni inače ne mogu da vide. „Ruka pomirenja” bez pacifikovanog Dodika i pritvornog Bakira mogla bi da bude samo vid estradno-folklornog patosa, alibi zbog nemoći da se zna šta je to pravo što valja uraditi.
I onda su se, posle toliko godina opreza, pojavili otvoreni pozivi na oružje „zbog Dodikovog referenduma”. Izvesni Emir Suljagić, zamenik ministra odbrane Federacije BiH, preti krvoprolićem u Republici Srpskoj.
Zamislite ministarstvo odbrane čiji čovek preti oružjem teritoriji koju inače smatra delom svoje države!
O čemu se zapravo ovde radi? Naravno, nije samo u pitanju taj Dodikov referendum, ma kako bila formulisana demokratska dilema u njemu. Teško je verovati da bilo kakav rezultat tog izjašnjavanja može bilo šta da promeni u „integritetu” Bosne i Hercegovine, kako tvrdi Suljagić, pa bi on, kako najavljuje, sve to branio novim ratom. BiH inače od „Dejtona” kuburi sa samoodređenjem, državni integritet je tamo predmet višestruke disperzije. To je samo ono o čemu se dogovaraju etničke celine i ništa više od toga. Od referenduma su opasniji pokušaji unitarizacije Bosne i Hercegovine, koja nije moguća bez dokidanja „Dejtona”, pri čemu bi takav rasplet vodio do opasne, skoro fatalne krize.
Najbolje je da ostane kako jeste, da se čuva krhka državnost vilajeta i još lomljivija samosvojnost etničkih celina. Pre svega Srpske, jer je to područje najosetljivije na etničke potrese, osetljivo i na zapaljive ocene da to nije ništa drugo nego „zločinačka tvorevina”.
Valjalo bi da Vučić sa svojim gostima popriča malo i o ekstremizmu, koji se i na Balkanu sve više povezuje sa opasnom idejom globalnog džihada. Prema nekim podacima, u fanatizovanim jedinicama Islamske države ima 700–1.500 regrutovanih džihadista sa Balkana. Neki se vraćaju, regrutuju nove i ponovo odlaze tamo gde, kako kažu, uz Alahovu pomoć „grade novi svet”. I Srbija je na nekom sajtu proglašena njihovom metom, a nedaroviti pesnik njihove verzije propagande napisao je opskurnu poemu o Srbiji, koja će, kako stihovi govore, postati deo kalifata. I to silom, što Srbiji neće biti prijatno, niti će joj se dopasti.
Ova pretnja nije sasvim nova. Još pre dve godine Balkan i čitava srednja Evropa projektovani su kao delovi novih islamskih država, u kojima bi se živelo po šerijatskim zakonima.
Da li bi sve to moralo da nas uplaši? Islamska država računa na svoje fanatike u Srbiji, ali nema moći koja bi pretvorila Srbiju u crni kalifat. Tako da razloga za strah nema. Naše službe znaju gde su centri za regrutovanje ratnika i ima dovoljno snaga i za brzo razbijanje većih grupacija. Ali, one u svojim formacijama ne mogu da stignu do Srbije, niti ovde mogu da ih oforme.
Realnija je strepnja od krupnih i nemerenih reči u BiH. Malo je nade da nas čeka etnička idila. Ali, i kad poleti kamen, valja razgovarati. Ako pukne, onda je dockan.
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 21. jul 2015.