Blizina daljine
02/04/2015 |Dragi D,
Tri sedmice provedene na planini bile su mi više nego potrebne da se bar na toliko odvojim od civilizacije, obaveza, posla, od svakodnevnih pritisaka i stresova koji neumoljivo melju. Fulvio ima brvnaru – koju bih ja nazvala omanjom vilom – planinsku kuću sa svih strana okruženu četinarima otežalim pod teretom snega, na uzvišenju s kog se pruža pogled u nedogled. Kao na dlanu, blizina daljine.
Ivona, Fulvio i ja kao tri izgnanika, tri dobrovoljna begunca, u okruženju koje samo šuma u planini može da pruži, u divljini koju bih nazvala početkom i krajem sveta. Brvnara s velikim dnevnim boravkom i obaveznim kaminom, tri spavaće sobe i prostranom kuhinjom i trpezarijom, pružila nam je utočište relaksirajuće udobnosti koju nisam osetila još od onih naših davnih bekstava u prirodu da pod šatorom osluškujemo planinsku noć i damare zvezdanog neba.
Poslednji put to smo doživeli na Jahorini, posle lutanja Mostarom i Sarajevom i jednog koncerta Indexa. Koncert je počeo, sećaš se, u gustom mraku dvorane, zazvonili su samo uvodni zvuci gitare i iz tame Davorinov glas: „Ruke pružam sada prema nekom…”. Popalile su se šibice i upaljači, i ruke su nam se, užarene atmosferom, pronašle. Oznojeni dlanovi, prisnost koja podrhtava, titrajuća blizina… Pevao si Hanu, zajedno smo otpevali I mi i nas dvoje. I još jedan stih: „Pruži svoje ruke nježne…” Nastavak znaš!
Kao u Talasima Virdžinije Vulf (jednoj od knjiga koje sam ponela na planinu): „Moram da napraviti aluziju na razgovore koje smo zajedno vodili – moram da oživim neki prizor koga se oboje sećamo”. Tome bih dodala i: „Moja se ličnost bez prestanka oblikuje. Različiti ljudi izvlače različite reči iz mene”. Vešto si iz mene izvlačio sve, zaranjao u dubine za koju sam mislila da su nedohvatljive, da su talasi samo moji. A talase hridi slamaju.
Vreme na planini prolazi sporo, prijajuće ležerno i dan traje duže; i svesna te ugodne iluzije prepustila sam se trajanju ispunjavajući ga šetnjama po okolini (dublje u šumu bilo bi opasno ići, divljač vreba iz svakog grma!), čitanjem, muzikom, filmovima i šumovima tišine. Fulvio i Ivona su prijatno društvo za svaki od tih trenutaka, za razgovor o umetnosti uz jutarnju kafu, za razmenu mišljenja o pročitanom uz popodnevni čaj.
Jednog jutra, posle kafe, pošla sam u šetnju i na čiviluku videla veliki i težak krzneni kožuh. Pravi kozački. Preci Fulvijeve majke bili su kozaci, otuda i kožni kaput, bogat krznom za koje mi je Fulvio rekao da je načinjen od kurpeja, na kavkaskom narečju znači neošišana ovčja koža. U nju umotana izašla sam do litice koja se spušta nedaleko od brvnare, ispod koje zjapi, rekla bih, omanji kanjon, koji Fulvio zove balka, na jeziku njegovih predaka to je jaruga, klisura.
Nad balkom sunce je bacalo snop svetla koji je sneg u njenoj utrobi prelamao u nijanse svih boja koje oko može da registruje. Kaleidoskop prirode.
Lepota boravka na planini isključivala je bilo kakva sredstva komunikacije, televizor smo koristili samo da bismo na nekom od kanala odgledali film. Otuđeni od sveta nismo želeli bilo kakve informacije koje dolaze otuda, bili smo dovoljni jedni drugima, i sebi samima, uživali smo u spontanosti kojom smo kreirali vreme.
U jednoj noći, kada se stuštila snežna mećava, a u kući bilo prijatno toplo i bezbrižno, na filmskom kanalu gledali smo Tesu Romana Polanskog. Tesa D’Arbervil, seljančica plemićkog porekla u ljubavnom trouglu, bežeći iz njega čini zločin zarad ljubavi prema onom kog je odabrala. Težak izbor koji plaća slobodom.
Sećaš se scene zbog koje sam plakala kada smo gledali film? Tesa i Ejndžel, posle venčanja, u lavoru zajedno peru ruke.
„Koje su moje ruke, a koje tvoje”, pitao je Ejndžel.
„Sve su tvoje!”
Zbog tih ruku, Tesa je ubila nasilnika Aleka i otišla s Ejndželom da zaspi na kamenim blokovima Stonhendža. Da, plakala sam držeći te za ruke u bioskopu punom jecaja ženskih duša koje su, kao i ja, kao i mi, provele gotovo tri sata na matine projekciji u jednom od onih beogradskih bioskopa koji više ne postoje.
Nema više ni onih jutara na Jahorini kada smo se budili u cik zore i gledali sunčev izlazak. Gledala sam ga i sada na planini, kad god bi nebo bilo vedro. Uvek mi je ličio na ono pomaljanje sunca između stubova Stonhendža. Na kraj filma. Na daljinu blizine.
Ines,
četvrtak, 2. april 2015.
negde daleko