Aboridžini i arivisti
09/08/2015 |Piše: Goran Marković
Izopštiti građanina, čoveka sa asfalta, to je prvo pravilo za arivistu kada se dokopa vlasti.
Pre mnogo godina, na jednom od njenih retkih proputovanja kroz Jugoslaviju, sreo sam našu poznatu konceptualnu umetnicu Marinu Abramović. Vraćala se iz Amsterdama, po upravo obavljenom performansu koji je prevazišao sve što je do tada uradila (oni koji poznaju malo bolje njenu umetnost znaće o čemu govorim). Kako ovde nije reč o njoj, nego o nečem sasvim drugom, pomenuću samo da je, koliko se sećam, na jednom mestu, u srcu zapadne Evrope, sakupila reprezentante paralelnih svetova koji žive na našoj planeti: evropske umetnike, nekoliko tibetanskih lama i grupu australijskih Aboridžina. Tom prilikom rekla mi je kako je sa Aboridžinima provela skoro dve godine, izučavajući njihovo shvatanje sveta.
U kratkom kafanskom razgovoru, na moje insistiranje da mi kaže nešto pobliže o tim ljudima, rekla mi je kako su tamošnji Aboridžini najstarija ljudska rasa na Zemljii da imaju neku vrstu religije koja im omogućuje da svojstva ljudi prenose na predmete iz svoje okoline, proglašavajući tako, na primer, neko drvo za majku koja je umrla, ili kamen za brata koji je nekuda otišao i nikada se više nije vratio. Na taj način oni nastavljaju život sa svojim dragima kao da su ovi još uvek tu: sa drvetom razgovaraju, poveravaju mu se, sa kamenom se svađaju ili se zajednički nečem raduju i slično.
Kasnije sam se sa fenomenom Aboridžina susreo kod drugog velikog izučavaoca paralelnih kultura, Vernera Hercoga, u njegovom filmu „Tamo gde spavaju zeleni mravi”. I tu sam se uverio kako Aboridžini na transcendentalan način mogu predmetima oko sebe darivati osobine kakve hoće ili, bolje reći, kakve žele. U nekoj enciklopediji pronašao sam da ime aboridžini potiče iz latinskog izvora ab origine – (lat.) iz početka, odiskona, odvajkada. Moja razmišljanja o Aboridžinima tada su se završila, da bi se, neočekivano, obnovila ovih dana.
Povod za to biojeskorašnjijavni nastup osobe koja predstavlja apsolutnu suprotnost Aboridžinu, jednog tipičnog ariviste. Dok sam posmatrao ovog šarmantnog milionera, koji se trenutno predstavlja kao sportski funkcioner, nisam mogao da se ne setim kako je on svoje bogatstvo stekao tokom ratova i raspada Jugoslavije,u vremenima kada su mnogi skapavali. Ali, zar to nisu učinili i svi ostali novi bogataši?Iskoristili su gužvu, odsustvo zakona i države koja bi to trebalo da spreči i brzo napravili bingo!? Danas je to zaboravljeno, oni su cenjeni građani, anašje arivista vlasnik jednog tabloida koji može ocrniti bilo kogako se gazdi ne sviđa pa mnogi, pretpostavljam, zaziru od sukoba sa njim. To nije moj slučaj, pa očekujem gomilu lažnih optužbi na svoj račun. Ali, ni to nije tema.
Pretpostavljam da sam dužan da razjasnim značenje izraza arivist. To je francuska reč koja označava čoveka koji se bezobzirno otima za napredovanje u službi, laktaša, karijeristu. Izraz potiče od glagola arriver koji znači – stići, doći; ali, u isto vreme, može se upotrebitii za – uspeti. Odmah ću se složiti sa primedbom da došljaci i arivisti nisu jedno te isto i da, naprimer, najblistaviji umovi Beograda potiču baš iz došljačkih porodica. Takođe, mogao bih da nabrajam one koji svojim ponašanjem predstavljaju tipične ariviste a rođeni su u gradu. Ipak, mora sereći da je među arivistima najveći broj onih koji dolaze iz drugih, najčešće ruralnih, dakle sasvim različitih sredina. Oni ne biraju sredstva kako bi se ukorenili na novom prostoru, ovladali njime iistisnuli one koji su tu oduvek živeli. Izopštiti građanina, čoveka sa asfalta, to je prvo pravilo za arivistu kada se dokopa vlasti.
Moram priznati da su i Aboridžini mnogo doprineli svojoj marginalizaciji. Ako poželite da otkrijete ono što determiniše starosedeoca, jedna od prvih osobina na koju nailazite jeste neka vrsta posebne apatije, nezainteresovanosti za ono što nazivamo moć, za kojom, uzgred, svaki arivista prosto vapi. To što je i neko drugi rođen u njegovom gradu, Beograđaninu će, na primer, značiti isto koliko lanjski sneg. On nikada sa takvim čovekom neće stupiti ni u kakav klan, komplot ili regionalnu mafijašku organizaciju. Za razliku od ariviste, Beograđanin nema snažni vitalistički poriv da obavezno treba zgaziti sve što stoji na putu vlastitoj sreći (ili predstavi o njoj), ali će zato negovati sitna zadovoljstva,koja su sasvim suprotna ukusu i stoga apsolutno nerazumljiva raznim „zemljacima”.
Dodajte tome stotine hiljada najboljih beogradskih glava kojih jednostavno nema jer su zauvek pobegle odavde, u Pariz, Sidnej ili Toronto, i dobićete pustinju koja se zove stanje duhova u kulturnom središtu srpskog naroda. Još mi je pred očima, kao neka vrsta personifikacije sudbine mojih sugrađana, besmislena smrt jednog tako produhovljenog pijanca, tipičnog predstavnika beogradske škole shvatanja besmisla života, kakav je bio filmski kritičar Bogdan Kalafatović: banalno oboljenje, lekarska greška, on nesposoban da se izbori za sopstveni život, sahrana po provali oblaka u prisustvu svega nas petnaestak. Beograđani nestaju kao biljčice koje je neko izvesno vreme zaboravio da zaliva.
Na ovim prostorima došljaci nisu, izgleda, odigrali svoju važnu ulogu: doneti svežu, zdravu krv, a primiti civilizacijske tekovine. Nije se, dakle, odigrao proces koji je osnova ravnoteže između duha i tela, urbanog i prirodnog, pametnog i zdravog. Po našim gradovima živi mnogo ljudi koji svoje novo prebivalištene razumeju, ne vole ga, ne treba im. A onih koji bi mogli da im objasne kako urbani život nije nužno zlo, prljava veština, ružna navika, njih nema. Oni su u ovom društvu nepoželjne osobe, neprijatan izuzetak od pravila da treba živeti sa mržnjom. A la manière d’un arriviste.
Goran Marković, reditelj
Objavljeno na: Goran Marković, kolumne, 8. avgust 2015.