Bulevar na jugu
11/08/2019 |Dugo nisam hodao ovim stazama. Počinju podzemnim prolazom kao iznikle iz utrobe zemlje. Kao i horde navijača s kojima se srećem. Danas se igra veliki derbi. I policiju srećem, organizovanija je, manje liči na hordu, više na oklopnike iz nekog futurističkog filma.
Velika grupa oklopljenih stacionirana pored zgrade od betona, stakla i gvožđurije. Te zgrade onda nije bilo. Onda kada je bulevar nosio ime ruske vojske. Bulevar Crvene armije nekada a danas (i davno, nekada) – Južni bulevar. Nižu se lokali, u jednom serija fotografija Merilin Monro, onih Vorholovih. Fotokopiranih. Odmah tu je i kuća obrasla puzavicama, pa menjačnica koju sledi socrealistično zdanje neke bivše fabrike ili neke samostalne organizacije udruženog rada, smer samoupravljanje. Samouslužna autoperionica je novijeg datuma. Opet lepe fasade kuća i niz solitera.
Javna govornica u funkciji, neoskrnavljena. Iza nje parkić. Iznad svega helikopter, policijsko obezbeđenje onog derbija. Predivna kuća na raskrsnici ali i iz helikoptera se vidi da je zapuštena. Do nje je fast food „Corner”, i ovo ima neke veze s derbijem (?) Do brze hrane je prodavnica minas kafe. A u zgradi koju posmatram nekada je bila biblioteka. Sada taj prostor zvrji prazan, slabo se čita, češće se odlazi na derbi.
Iza kapije koju pamtim živeo je i lajao veliki mađarski ovčar. Brdo muskulature i bele vune. S druge strane parkić, treći na koji nailazim. Broj 36 je u hladovini. Adresa je ista kao onda, treći sprat stan 12. Terasa s pogledom na ulicu. Tu smo se ponovo sreli on i ja, Beograd i student iz provincije. Upoznali smo se mnogo godina ranije.
Opet parkić. I opet telefonska govornica, neoštećena. Apoteka radi do 15. Zatvorena. Benzinska pumpa na raskrsnici s ulicom Maksima Gorkog radi, postojala je i onda. Na drugoj strani bulevara većina zgrada živi svoj vek u ograđenim dvorištima. Na trotoaru autobusko stajalište, linije 46 i 55. Onda je saobraćao samo autobus broj 29.
Prolazim pored Mocarta, onog koji drži lanac sportskih kladionica. Znak na uglu s ulicom Milorada Mitrovića opominje da sam u zoni škole. Gledam u veliku reklamu koja poziva: Bolьšoй festivalь od 9. do 11. jula, ali prošle godine! Devet meseci reklamu ne dira niko. Neka je, i ne treba da je dira.
Lepa kuća s adresom broj 13, još jedna, pa još jedna… iza zelene metalne ograde krem kuća s braon žaluzinama. Toplina doma. Od nje do bašte restorana „Vuolez vous” nekoliko koraka. U bašti se obeduje i sluša rege.
Pažnja, gradilište! Na njemu veliki kran na kom piše „Beton”. Kran je u funkciji obnove škole „Svetozar Marković”. Prekoputa njenog glavnog ulaza su produženi boravak i biblioteka. Skele su i oko jedne kuće u ulici Ognjena Price, i nju renoviraju. A ni ulica ne nosi više to ime, sada se zove po Đorđu Vajfertu.
Ulazim veliki u park, ovo je Neimar, prva i poslednja stanica autobusa 24. Polasci na 20 minuta, vozi do sportskog centra „25. maj”. Ispod platoa autobuske stanice nekada je postojao jedan od retkih gradskih javnih wc-a. Sada je tu moderan kafe. Roditelji sede, ćaskaju, deca voze rolere i skejtove. Na travi cika, vriska, igra se između dve vatre. Kućni ljubimci obleću oko drveća. Na klupi beskućnik s psom poleglim kraj njegovih nogu. Obojica jedu suv hleb. Beskućnik nema ništa ali i to ništa ume da podeli.
Odlazim da sve ovo napišem. S velikog bilborda dve šoljice kafe i reklamni slogan poručuju: Spaja nas i miris i ukus, učinimo svoje dane zaista svojim.
ponedeljak, 18. april 2016.
20.23