Sinoć, po povratku sa simpozijuma u F., prionula sam na čitanje tvog pisma koje si pisao posle dodele Oskara, a koje, nažalost, zbog obaveza, nisam stigla da pročitam ranije. Sedam dana simpozijuma bilo je ispunjeno predavanjima, radom po grupama, kreativnim radionicama, koncertima i razmenom iskustava muzičara pristiglih iz celog sveta. Veoma pristojni ljudi, ukoliko izuzmem nekolicinu koja je veći deo svetskog kongresa provela u lokalnim restoranima, pa i bircuzima u koje uglavnom svraćaju mornari, lokalne devojčure i lučki radnici.

Hotelski apartman delila sam s Rozelin, violončelistkinjom s mog Konzervatorijuma koja ima više nagrada nego godina. Vesela i draga osoba s kojom inače često popijem kafu ili odem na ručak. I u F., smo se držale jedna druge, završavale redovne obaveze a uveče odlazile na večeru, jedne večeri i u noćni klub na rok koncert lokalne grupe u usponu. Muzički, momci imaju šta da kažu, a i pokažu. Možda jednog dana budu poznati izvan zidova zadimljenog kluba u kom – kako bi ti rekao – prangijaju žestoko i za sve pare.

Složiću se s tobom u svemu onom što si pisao o dodeli Oskara, o kvalitetu holivudskog filma, te mašinerije koja godinama stagnira proizvodeći instant hranu za američku naciju – i ne samo za nju – gladnu pojeftinjenih sadržaja. Nema razlike između potrebe za filmovima koji se zaboravljaju već sa izlaskom iz bioskopa i rasprodaje plagijata firmirane garderobe. Izlozi jeftinih slatkiša. Po tome pamtimo samo Brecelja i Buldožer. Sve ostalo je loš pokušaj.

U jednom od prošlogodišnjih pisama pisala sam ti o slučajnom poznanstvu s Robertom Evansom, čuvenim holivudskim producentom. Osim o filmu Kum, pričao je tada i o nekim detaljima iz filmskog jet seta, o navikama, porocima i osobenostima svetskih zvezda. Ema Tompson svoje Oskare čuva u kupatilu, a Kejt Blanšet, da bi videla zlatnu statuu koju je osvojila, mora da plati ulaznicu za Australijski centar za pokretne slike, jer se Oskar tamo nalazi; Sandra Bulok svoju nagradu dala je sinu Luisu i samo on zna gde ju je sklonio, a Dženifer Hadson statuu čuva na skrivenom zidu. Čudan je to svet. Nama, čudan. Sebi, oni su obični, jednostavni, svakidašnji.

Jednom sam (istovremeno i prvi i poslednji put) prisustvovala dodeli Oskara dok je ceremonija još održavana u Doroti Čendler Paviljonu, one godine kada sam bila na prvom studijskom putovanju i divila se Meril Strip. Pobedila je ulogom u Sofijinom izboru, a Ben Kingsli igrajući Gandija. Bio je to za mene događaj, doživljaj, neprepričljivo iskustvo istovremenog divljenja glumici, koja je ove godine i devetnaesti put nominovana, i razočaranja ponašanjem mnogih svetskih zvezda koje u pauzama dodele u stampedu jurišaju ka šanku i toaletu. Dok žene pred ogledalima popravljaju šminku, muškarci ispijaju viski na eks, i po više čaša. Nađe se među njima i poneka dama koja šminku doteruje ogledajući se u čaši.

U vreme trajanja simpozijuma stigla je vest da je preminuo Leonard Nimoj. Mister Spok je odjezdio zvezdanim stazama. Pročitala sam šta je napisao na twitteru nekoliko dana pre odlaska. A life is like a garden. Perfect moments can be had, but not preserved, except in memory. I ono njegovo čuveno iz serije: LLAP (Live long and prosper).

Život je bašta sećanja.

Sada sam opet u svom domu, umotana u ćebe i umorna, a spokojna. Vratila sam se svom miru i tvojim pismima. Posle čitanja poslednjeg, ponovo sam čitala neka prethodna, neka pisana prošle godine. Jedno od njih je i ono prvo „Na ivici katastrofe”, danas je godinu dana od kada si ga napisao. Zar već? To vreme proteklo mi je kao tren, proletelo je, izmigoljilo se. I već godišnjica, jedna od mnogih koje smo proslavili. Sve ih pamtim, i onu u bašti na Zvezdari. Ja bez šminke, ti s kockama leda u čaši visikija, a i ja s tobom, i s čašom. Proslavljali smo, pili, ali nismo se opijali. Bilo nam je dovoljno da posmatramo odraz svojih lica u staklu čaše. I sjaj očiju u kockama leda.

Ines,

ponedeljak, 2. mart 2015.

negde daleko

The post Godišnjica appeared first on Dejan Jeremić.

U noći dodele holivudskog Oskara zajutrio sam do pola pet i nisam odgledao ceremoniju do kraja. Zapravo, nisam godinama gledao nadmetanje nakita, garderobe, glamura i sujeta koje šetaju crvenim tepihom Dolbi teatra. To se nikako ne odnosi na one koji su ime zauvek urezali u svetsku baštinu filmske umetnosti, ali moje odbijanje da u direktnom prenosu gledam i slušam zahvalnice mami, tati, supružnicima, tašti, svekrvi i kućnom ljubimcu više je rezultat rada mog stomaka preosetljivog na blistave osmehe veštačkih zubala kojima holivudske zvezde reklamiraju svoje dentiste.

Zbog nečega sam, međutim, bio zadovoljan, a to se odnosi na moju prognozu – napisanu u pismu od 18. februara koje sam naslovio „Ozon” – na predskazanje da bi film, koji me onih dana nije pomerio iz težišta, dakle, taj sasvim običan film Grand Budapest Hotel, mogao da osviji Oskara za kostim i scenografiju. I osvojio je. Za više od toga potrebno je više od toga.

Poslednjih nekoliko dana gledao sam švedsku seriju Crimes of Passion, šest dugometražnih filmova u najboljem maniru zapleta i intriga kakve je stvarala Agata Kristi. Preporučujem ti, pogledaj. Glavna uloga je poverena švedskoj glumici češkog porekla i dugačkog imena, zapamti ga – Tuva Moa Matilda Karolina Novotni, ženi koja češki, švedski, danski i norveški jezik govori kao maternji. U seriji, koja u originalu zvuči ovako: Mordaren ljuger ikke Ensam, Tuva tumači ulogu Puk, studentkinje književnosti koja se, sticajem okolnosti, uvek nađe u središtu misteroiznih ubistava i, naravno, pomaže u njihovom rešavanju. Verni pratilac, Linus Vahlgren, u seriji Einar Bure kojeg svi zovu Eje, biće i njen izabranik, no da ti ne otkrivam sve detalje. Spuštam zavesu. Uživaj u neizvesnosti.

Tradicija švedske kinematografije koja posle Bergmana ima i Olsona, Simonsona, Nilsona, a tu su i Larsen, Eklov i Hartleb, nema snagu holivudskog štancovanja svakakvog đubreta, njena snaga je u filmskom izrazu koji je Holivudu najčešće nedokučiv.

Ukratko, to bi bio razlog zbog kojeg sve manje značaj pridajem prekookeanskoj filmskoj industriji, a sve češće gledam ostvarenja nastala pre četrdeset i više godina u zemljama koje su dale najveća filmska imena. Na mom skromnom repertoaru su nemački, češki, italijanski, poljski, ruski, švedski majstori režije i glume. Povratak klasici.

I baš u seriji o kojoj ti pišem, šetajući šumom Puk i Eje pominju prošlost. „Neprekidni prstenovi koji nas vraćaju unazad. U slojevima”, kaže Eje. „Da bi neki odgađaj bio otrkiven, moraš da se vratiš u prošlost”, odgovara mu Puk. „Svako ima neku tajnu koju krije”, tajnovit je Eje. „Treba da je pronađeš tamo gde nestaju razum i osećanja”, iskrena je Puk.

A iz prošlosti je pre nekoliko dana izronio snimak Beograda iz 1961. godine. Snimak, koji je nepoznati američki turista načinio 16-milimetarskim Kodakovim filmom, prikazuje centar Beograda iz vremena kada je bio popularna destinacija putnika sa Zapada koji su ga doživljavali kao ničiju zemlju u tihom sukobu Istoka i Zapada. Beograd izvan Gvozdene zavese.

Prava mala istorijska čitanka, bojanka. Oni crveni trolejbusi koji su nas nosili ka Kalemegdanu, „fiće” u svim bojama, poneki rabadžija s cigaretom u požutelim zubima, stari modeli „olimpije”, gužva na Železničkoj stanici, Terazije, plato ispred Narodne skupštine, zabrađena maramom prodavačica cveća i, obavezna, „vespa”. Ista onakva kakvom se Beba Lončar u filmu Ljubav i moda provozala od palate Albanija pored Skupštine. Posle se na uglu Prote Mateje i Proleterskih brigada, danas Krunske, u filmu Dvoje ljubila s Mihom Balohom. Filmski nestvarno.

Odabrao sam i šaljem ti nekoliko kadrova bezbrižnije prošlosti. Bez ikakvih tajni. Dovoljno je samo da prošetaš vremenom u kom između razuma i osećanja nije postojala zavesa.

D.

utorak, 24. februar 2015.

Beograd

The post Iza zavese appeared first on Dejan Jeremić.

Postoje dani koje vredi preskočiti, a kako to nije izvodljivo, bilo bi najbolje zaboraviti ih. Jedan takav, koji sam upravo prebrodio, bio je mešavina dosade i nervoze, i što je bilo dosadnije to je nervoza rasla, a njenim rastom uvećavala se i dosada. Pokušaj da se rešim tih nemilih senzacija nije ostao više od pokušaja. Mislio sam da će televizijska premijera filma Grand Budapest Hotel, kandidata za ovogodišnju nagradu Oskar, usmeriti dan za zaborav u neke zanimljivije tokove, no taj film nije bio valjano sredstvo.

Možda zvog činjenice da je samo jedan do običnih koje Holivud fabrikuje, a znano je da su Amerikanci vešti u pompeznom reklamiranju svojih fabrikata. Priča filma je jednostavna, vlasnik hotela pripoveda o njegovoj istoriji, o tome kako je i zašto baš on postao vlasnik; često korišćena kombinacija radnje u sadašnjem vremenu i fleš-bekova koja na mene nije ostavila utisak vredan brojnih nominacija za nagradu Američke akademije za film. Možda su scenografija i kostim ono što će zadovoljiti ukus brojnog žirija, za narativni rediteljski pristup ne bih glasao. Gledali smo mnoge, bolje filmove koje je Oskar zaobišao. Najbolji ne pobeđuju uvek. Ovde, to je česta pojava, srazmerna narastajućom negativnom selekcijom i odabirom škarta.

Dan koji se protegao duže nego što sam želeo uslovio je da početak ove epistole bude donekle sumoran, ali ti ćeš to, sasvim sam siguran, razumeti i prihvatiti kao loš trenutak na koji je stavljena tačka. Iza nje sledi moje razmišljanje o našoj prepisci koju sam, primećuješ, nazvao epistolarnom, jer naša pisma i jesu lično i iskreno, katkad i metaforično, nizanje trenutaka koje ne bi trebalo ostaviti da samuju u patini zaborava. Ovo se, ukorićeš me, kosi s početkom pisma o danu koji bi valjalo zaboraviti, ali on nije jedan od onih trenutaka kojem bi trebalo davati ikakav značaj; on je izrod, otrgnut deo negativne selekcije, on je škart.

Lepši deo sadržaja ovog pisma je u njegovom nastavku. Rano jutro narednog dana počelo je obavezama a tako će biti do večernjih sati. U tome se bolje snalazim nego u onome o čemu sam ti pisao u prvom delu pisma. Volim taj ritam jutarnjeg ispijanja kafe, priprema za juriš u grad, odlazak na snimanje, potom izbor knjiga u biblioteci, kupovina neophodnih potrepština, dolazak kući, pisanje kolumne i, da ne nabrajam, vreme protekne ispunjeno zadovoljštinom.

Pre podne, u šminkernici televizije sreo sam Ivana Jevtovića, sećaš ga se iz doba kada je još kao klinac dolazio na radio da uživo sluša naše emisije. Ivan je odavno glumac, u tom poslu nasledio je oca, čuvenog profesora FDU-a Vladu Jevtovića. Reče mi da snima neku televizijsku emisiju, primetio sam da mu perika dobro stoji, na šta se nasmejao i pozvao me da sutra dođem u Atelje 212 na predstavu u kojoj igra. Ulaznice će me čekati na biletarnici. Zahvalan, (i našminkan) morao sam s Ivanom da se pozdravim i siđem u depo televizijske arhive. Mesecima ustaljena procedura snimanja priča za Nedeljno popodne.

Dok sam liftom silazio dva sprata ispod nivoa, razmišljao sam o Vladi Jevtoviću, neprevaziđenom Vladi „Ozonu”, radijskom čarobnjaku koji nas je svake nedelje od 20 sati do jedan po ponoći držao prikovane uz radio-aparate. Ozon, kultna emisija tog vremena i Vladin glas za koji si rekla da skida malter sa zidova. Vlada i Žan Mišel Žar, glas ispod kojeg su zvonili zvuci Mišelovog Oxygene i Vladino prepoznatljivo: „Ozon!” A onda poruke lične prirode, Vlada ih je kratko nazvao PLP. Sećaš se…

Dva gusana traže dve guske da napune jastuke,

Skupljači perja

Mama me je zaključala. Počeo je lov na jelene,

Jelena

Čitao je delove romana „Galeb Džonatan Livingston” i umeo da u emisiji preporučuje i ne preporučuje.

Ne preporučujem izvesnu neizvesnost, dizajn praznine, politički amaterizam, strast destrukcije, lutke sa naslovne strane, lažnu rekonstrukciju.

Preporučujem pozajmicu knjiga, duži zagrljaj, bistar horizont, poslovicu – ako hoćeš nešto reći prvo proveri ko će te slušati.

Nekoliko godina kasnije, kada je Vlada prestao da radi emisiju i posvetio se profesuri, gostovao je u mojoj emisiji i kada je progovorio, na iznenađenje svih, umesto uobičajenog instrumentala, Joca, koji je sedeo s druge strane stakla za miksetom, podiže regler i poče Oxygene. Muk. Meni u grlu knedla. Vlada je ućutao, sačekao koji trenutak i etrom se prolomilo: „Ozon!” A onda se telefon usijao, počele su da stižu poruke lične prirode, kao nekada dok je radio na 202-ci.

Vladai i Ozon bili su pečat vremena. A vreme čuva bisere kojim je Ozon bio okićen. Čuva i prolazi.

Tada sam bio lep i mlad, sada više nisam mlad…

D.

sreda, 18. februar 2015.

Beograd

The post Ozon appeared first on Dejan Jeremić.

Osobenost tog filma jeste činjenica da u njemu nijedan glumac ne izgovara nijednu reč. Umesto njih, to je učinio čuveni pantomimičar Marso. Izgovorio je: „No!”

Objavljeno na: RTS 1 Nedeljno popodne, „Razbibriga“ 16. novembar 2014.

The post No! appeared first on Dejan Jeremić.

Bebu igra kćerka reditelja Frensisa Forda Kopole, Sofija Kopola, buduća rediteljka filma „Izgubljeni u prevodu“.

Objavljeno na: RTS1 Nedeljno popodne, „Razbibriga”, 2. novembar 2014.

The post Čija je beba? appeared first on Dejan Jeremić.