Šest godina čuvanja ključa državnog sefa, isto toliko godina odupiranja političarima da rovare po tom sefu, domaćinsko čuvanje zaliha siromašne srpske slamarice, mesingana pločica na kojoj je ispisano njegovo ime i trideset tegli džema. Blago Radovana Jelašića.

Guverner, koji to više nije, odlazi sa čela institucije na koju su atakovali svi koji bi se makar i očešali o zidove Narodne banke da, kao nezaposlen, nađe sebi bolji angažman. Ili da pravi džem od kajsija.

Jelašić nam je potvrdio ono što već znamo, političari se mešaju u sve na šta pomisle i sve znaju bolje od svih koji su za mišljenje zaduženi. Trpeo je i on političke pritiske, borio se da ga oni ne pokolebaju u odluci da očuva kurs dinara i odlazi ostavivši nasledniku pristojno čist račun i prljavštinu tuđih političkih namera. Valjda je to znao i nepoznati spisatelj kada je na zvezdarskoj tarabi napisao „Radovan je car”. A i sam je govorio da smo doterali cara do duvara.

Držao se Radovan zakona koji mu je garantovao nezavisnost Banke kojom je upravljao, nezavisno se i ophodio prema svima za koje je zakon priča o pijanom i plotu. I drugima je zakon omogućavao ono što i Jelašiću ali se njihov plot povijao pod svakim pijanim nasrtajem. Dok je Mlađan Dinkić ponavljao „narode, uzimaj povoljne klredite”, Jelašić je upozoravao da se građani zadužuju praznoverujući da će inflacija pojesti vrednost zaduženja. Nije pojela. Zamerajući se tako vlastima samozadovoljnim postignutim, opominjao je i da se država nepotrebno zadužuje kreditima koje ćemo pojesti. Imao je kao i krediti visoku cenu nepopularnosti.

Umeo je da kaže da Vlada guverneru daje konja starog 20 godina i da očekuje da on na njemu jaše 60 kilometara na sat. Jahao je svakog dana od pola sedam do pola sedam šest dugih kilometarskih godina, u pauzama kuvao je džem od kajsija. Više nije u sedlu, za državnog konja sprema se novi džokej.

Pratile su Jelašića i kontroverze, ima je i on probleme sa plotom i okućnicom kada je morao da objašnjava kupovinu vile od 180 kvadrata i placa od 15,5 ari na Dedinju. Licitacija vrednosti kuće, pokrenuta u medijima, kretala se od 380.000 evra do 1,5 miliona a Radovan je nastavio tihi život u dedinjskoj hladovini. U njoj će uživati dane guvernerske mirovine.

U sličnom hladu uživaju i oni kojima se Radovan zamerio nepristajanjem da radi po njihovom diktatu, mračnoj pojavi sličnoj senovitoj hladovini. Svako od njih zna koliko je njegov hlad debeo i bezbedan, malo ih je koji mogu da se pohvali da će u njemu, kao Radovan u svom, praviti džem od kajsija.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 20. jul 2010.

The post Blago cara Radovana appeared first on Dejan Jeremić.

Nekada su apoteke, poput pekara, bile oličenje čistoće i čistote, besprekorno sterilne i otporne na sve vrste bubašvaba, crva i gmazova. U njima je mogla da se pronađe i najbolja nemačka „medicina”. Može i sada. Na veliko.

Nedavno uhapšeni otkupljivači lekova „na angro” sumnjiče se da su kao ovlašćena doktorska lica sa farmacijom bili u bliskijim poslovnim vezama nego što to dobar ukus nalaže. Sumnje kažu da lekari sa dobro ispečenim farmaceutskim zanatom kupovali preko sve mere apotekarske vage. Druga vaga izmerila je štetu tešku milione evra. Pohapšenim lekarima stavlja se na taret da su stvarali zalihe lekova nekoliko puta veće od potrebnih a da su za tu svrhu šurovali sa farmaceutima sveta što je kao posledicu dobilo lekarsko posedovanje brojnih stanova, punih sefova para i još nekih trica i kučina koje se ne kupuju u apoteci.

O šurovanju lekara i farmaceuta znalo se još u Hipokratovo doba, zaklinjali su se jedni drugima. Sveto lekarsko zanimanje poneli su mnogi časni od kojih očekujemo pomoć ali i oni koji su se više zaklinjali magacinskoj robi nego lekarskoj etici. Pali su na obema stranama. Svu robu nisu prodali, etiku jesu. To ih je koštalo promene nadležnog ministra, više nisu pod ingerencijama Tomice Milosavljevića, na revers ih je uzeo Ivica Dačić.

Smatra se da je farmakološka mafija jedna od pet najjačih u svetu, sa decenijama razvijanom mrežom i ogromnim kapitalom koji otvara sva vrata na koja pokuca. Pipci lekarsko-farmaceutske „hobotnice“ pušteni su i na ovo, odavno bolesno, podneblje. Uprkos tolikim lekovima, bolesno neizlečivo. Boleštinom su isflekani i pojedini beli mantili nedavno zamenjeni sivom čojanom uniformom s brojem.

Ako policija začeprka ispod beline mantila mogla bi da nabasa na mnoge koji su prekomerno crno voleli proizvode farmaceutske industrije. Takvom nečem ne treba se nadati, kakav smo narod pričali bismo da policija ugrožava zdravstveni sistem. Ne treba nam još jedna afera kojom ćemo ispirati usta dok nam glavobolju ne izleče aspirini kojima je istekao rok trajanja.

Ministar Tomica se potrudio da nam objasni rad lekara u teškim uslovima i posle te epike sažalismo se nad obolelim zdravstvom. Na mnogo puta traženu ostavku ministar je odgovorio potrebom za još jedno pružanje hitne pomoći njemu i njegovom resoru. Ne pada mu na pamet da izvrši politički harakiri zbog tamo nekih dobavljača i sakupljača zaliha losiona protiv ćelavosti i čajeva za probavu. To su samo magacioneri za tu priliku obučeni u bele kamuflažne mantile.

Narod mora da se leči a usput se pomalo i drogira, nacija je odavno na sedativima. Možda joj se zbog toga sve i pričinjava, halucinira. Kad ne znaš šta ćeš sa sobom pravac – apoteka. U carstvo sterilnosti pomada i kremica, tamo gde nekada nije bilo žohara. U estetiku narušene etike. Tamo teku med i mleko, čisti kao apotekarska ustanova.

Ojavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 13. jul 2010.

The post Pekar, lekar, apotekar… appeared first on Dejan Jeremić.

Ko to želi da ubije Tomislava Nikolića? Spisak njegovih neprijatelja – a za to se, između ostalog, i sam potrudio – poduži je. No, to nikome ne daje pravo da mu preti lišavanjem života. I daljeg sticanja neprijatelja. Vest da je život lidera naprednjaka ugrožen osvanula je u trenutku sveopšteg i svenarodnog poniranja u nepoznato. Otuda vest ne treba da čudi kao što za čuđenje nije ni nečija suluda namera da likvidira Nikolića. Ludaci poodavno šetaju glavnom džadom.

Prvi tragovi odveli su na adresu haškog stanovnika, nekadašnjeg patera familiasa stranke koju je Toma obožavao i još aktuelnog Tominog kuma. Na Šešelja je, kažu, uputio Miloš Simović, sveznajući osuđenik koji će, očekujmo nemoguće, reći i ko je ubio Kenedija. Ne isključujem mogućnost da je možda Simović nešto nekome natuknuo o Tominoj ugroženoj bezbednosti, ali je informacija poprilično bajata. Obelodanio je kad je već podobro počeo da odbrojava dane u Zabeli. Zašto to ne reče odmah po hapšenju ako je pitanje Tominog života urgentno? Tajming saznavanja informacije o mogućem atentatu, Simovićevo hapšenje i njegovo priznanje nikako međusobno ne korespondiraju. Biće da je Tomin život ugrožen već dugo, kao i još nekima iz političkog života, ali vest je iscurila tek nedavno.

Naslovne strane objavile su ono što je nekome odgovaralo, pa smo posle poraza u Južnoj Africi dobili novu zabavu. Informacije o nečijoj ugroženosti ne lepe se po banderama i kioscima, operativna saznanja na temu ugrožavanja života strogo su čuvana tajna. Neko je poželeo da tajnu podeli s nama. Možda bi u tome trebalo potražiti zrno korisnog – sada kada svi znamo da Tomi neko preti, taj se neće usuditi da išta pokuša. Ni takva taktika nije loša.

Od početka godine neprestano slušamo priče da su političari mete klana Darka Šarića, koji svoje namere pokušava da realizuje preko otpadaka zemunskog klana i odbeglog Luke Bojovića. Javnost je toliko opsednuta tim Šarićem da se pita postoje li neki tipovi jači od njega. Prema onome što od nadležnih primamo k znanju, Šarić je usamljeni kauboj sa mrežom konfi denata i spavača spremnih na sve. Javi se tek povremeno pismom iz evroazijske prerije da kaže da na suđenju u septembru na njega ne računaju.

Dok Šarić jaše sam, Nikolića čuvaju mnogi. I dok se informacija o eventualnoj Šešeljevoj haškozatvorskoj narudžbenici ubistva preispituje, Toma je sklon da ne isključi mogućnost osvete još aktuelnog kuma. Okuražio se da kaže i da se Šešelj radovao Đinđićevom ubistvu, da je sve srpske radikale naterao da nad tom smrću seire i da je Dušanu Spasojeviću Šiptaru davao topa fore u partiji šaha u Šilerovoj. Naknadna pamet nalik Simovićevoj. Ako se neko poigrava proturanjem informacija o silnim mogućim atentatima na političare, i sam igra „riziko”.

Ako su pretnje ozbiljne, prst na čelo, pa razmislite koliko je borba protiv mafije uspešna. Ne zanima nas činjenica da Srbija ima 27 organizovanih klanova, interesuje nas zašto nisu iza brave. Javnost mora da sazna ko je do sada koga ubio, ko sve ima nameru koga da ubije i da li su prsti zemunskih hodajućih knjiga sveznanja zaista u svakoj kaši. Dok se publika fascinira Šarićem, tamo nekih 27 klanova orgija Srbijom.

Građanin Nikolić mora da bude sačuvan taman da je Simović sve slagao ili da o atentatu ništa nikome nije ni rekao. O tome da li se priča o mogućoj likvidaciji toliko otela kontroli svedočiće budućnost. U njoj, nadajmo se, neće biti recidiva zemunske mašinerije smrti. U protivnom, državi koja je svoju glupost već jednom platila 12. marta, nema spasa. Usamljeni jahači biće i ubuduće brži od svoje senke.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 6. jul 2010.

The post Senka Taličnog Toma appeared first on Dejan Jeremić.

„Orao”*, ponos srpske avijacije, nastajao je u znoju trudbenika Titove zaostavštine koja je u svetskom katastru upisana kao rasprodata parcela. Propala zemlja. Ni „orao” nije uspeo da spreči propast. Dok su zemljom vršljali balkanski špijuni, soko je uzalud zvao orla. Orao pao. Dvadeset godina kasnije ptica je vaskrsla, vinula se visoko i prizemljila niže no što smo spremni da prihvatimo. Let je mogao da bude duži, moglo je nebesko krstarenje širokih krila da bude i lepršavije, plen je mogao da bude veći. Previše očekivanja da će uspeh fudbalske reprezentacije zemlje koju volimo biti ekvivalentan našim željama.

Pothranjivanje nacionalnih apetita počelo je one noći kada se u loži stadiona nedozvoljeno ispijao šampanjac, napitak koji ima samo jednu namenu – prevremeno slavljenje uspeha u budućnosti. Nazdravljanje zabranjenim pićem bilo je okidač koji je letargično građanstvo uverio da ne plaća džabe televizijsku pretplatu. Gledaće „orlove” na Svetskom fudbalskom prvenstvu. U tu svrhu i državni vrh žrtvovao je svoje građansko pravo zarad odgovornosti oličene u samo jednom šampanjskom. Vlast je platila kaznu, mi pretplatu, FSS karte za avion i počelo je šutiranje „džabulanija”.

Sad „orlove” šutira ko stigne. Kombinacije i kalkulacije počele su pre nego što su naši ušli u svlačionicu: ako budemo prvi u grupi, onda izbegavamo Engleze u osmini, ako budemo drugi, idemo na Engleze, ali s njima tradicionalno dobro igramo… Ma, bajka. A ako budemo treći? Ili, kao što na kraju bajke bejasmo, poslednji? Javnost se nije pripremila na šifru „orao pao” – povratna avionska karta za Surčin. Euforičan uzlet javnosti u neslućene visine nisu mogli da isprate ni „orlovi” na nadmorskoj visini s proređenim vazduhom.

Nacija je razočarana, pati, ispija pivo čak i kad „orlova” na Prvenstvu nema, utapa tugu u hmelju. Teši se. I, naravno, kritikuje. I sve najbolje zna. Da je igrao Tošić od početka, pa onda od sredine Mrđa, pa Kačar pri kraju… E, da je sudija svirao penal protiv Australije u 90. minutu. Nerealna navijačka fi lozofi ja puna očekivanja da poslednji minut turističke južnoafričke ture odluči sudbinu safarija na kengure. Po sletanju „orlova” u matično gnezdo nadomak Beograda otele su se grdnje i kritike nekih Živadinovića koje ni lokalni „Mladi baštovan” ne bi angažovao. Analiza analizu stiže, svaka je bolja od Antićeve taktike i svaka zaudara na asortiman životinjskog carstva „jelen” i „lav” (brendovi domaćeg piva).

Istina je, protiv Gane igralo se kukavički, protiv Nemačke hrabro sa dozom straha od pobede, protiv Australije neefi kasno. I tačka. Obećani su nam poštena igra, borba, požrtvovanost, izgaranje, ali niko nije obećao titulu koju je većina videla ukoliko se plasiramo među 16 najboljih. Ako i nisu odigrali onako kako mogu i umeju, bar nas nisu zaluđivali da će pokoriti Afriku. Zaluđivali smo se sami uz šampanjac i pivo. Da su mogli više, mogli su, kao što smo i mi ovde mogli manje da šamutimo glave ispijanjem pivskog slada.

Rekoše da smo neodlaskom u nastavak takmičenja izgubili pet miliona evra. Neko je, praveći račun bez krčmara, šiljio ražanj dok je zec tumarao šumom, a „orlovi” nebesima. Kako smo izgubili novac koji nismo ni imali? Njega je tek trebalo zaraditi. Neko je očito na tu zaradu računao, pa su mu „orlovi” i Antić krivi zbog izmicanja kurpne lovine. ‘Oćemo li sada zbog toga da ih besimo?

Pre nego što ih dušebrižnici ne pokače na bandere i pre nego što Antiću ne smanje platu, valjalo bi razmisliti o Evropi koja nas čeka. U svakom smislu, i u onom koji se zove Prvenstvo kontinenta za dve godine. Na jesen u kvalifi kacijama treba da pokažemo Italijanima da nisu slučajno bivši svetski prvaci i da nisu badava iz Afrike otišli kući s našima istim avionom.

„Orao” će i nadalje biti ponos srpske avijacije, kao što će i balkanski špijuni mešetariti ovim krajevima. Opet će orlovi leteti visoko i padati nisko sve dok u katastru namena, budućnost i kvalitet oranice ostanu nepromenjeni. I dok se u slavu ničega budu ispijala penušava pića. S manje strasti i s više realnosti očekujmo nemoguće. Možda nas već za dve godine „orlovi” ubede da nisu laste za jedno proleće. Možda nam dokažu da je orao ptica feniks.

* Orao – mlazni borbeni avion, proizveden u nekadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 29. jun 2010.

The post U orlovom gnezdu appeared first on Dejan Jeremić.

Ubrzani kurs engleskog jezika koji je negde nekada završio Nenad Ilić omogućio je senzacionalno otkriće tajnog dokumenta koji dokazuje Ilićevo opštenje sa srpskom policijom na maternjem engleskom. I sve to u vreme akcije „Sablja”. Baš nešto ovih dana isplivavaju istine o tome ko je u ovoj zemlji koga ubio pa se posle ispovedao na engleskom. A policajci Bora Banjac i Mile Novaković bili su toliko dokoni da usred akcije čišćenja bandi svih profila malo spikaju sa Ilićem na jeziku tajne službe MI5. Tajnost zagarantovana.

Tajna je trajala sedam godina dok UNS, gigant srpskog novinarstva, nije obelodanio da u dokumentu na engleskom Ilić za likvidaciju Slavka Ćuruvije optužuje zemunske kriminalce Mileta Lukovića Kuma i Miloša Simovića. Kad to već nije rekla policija, onda će to reći UNS, provereni borac za istinu i pravdu još iz Miloševićevog vakta. Tajni dokument dobijen tajnim diplomatskim kanalom potvrđen od još tajnijeg policijskog izvora mora da je verodostojan(!) Jer, nema ništa istinitijeg od dobro čuvane tajne koju će na koncu raskrinkati javno preduzeće iz Resavske ulice. Rekoše: „Ako nećemo mi, ko će?”

Ivica Dačić obećava proveru svih podataka navedenih u tajnom engleskom dokumentu. Čemu provera ako je neimenovani tajni izvor iz vrha MUP-a potvrdio autentičnost engleskog alfabeta? Znači da Dačić ne veruje ni vrhu svoje firme. Ispravno. Trebalo bi da istraži da li je taj visokopozicionirani izvor potvrdio lektorsku validnost sadržaja i da li je u tekstu engleski član the uvek na svom mestu. Nije nam jasno šta je izvor potvrdio, istinitost Ilićeve tvrdnje, postojanje takve tvrdnje ili njegovo znanje engleskog.

Nenad Ilić, bivši je pripadnik Jedinice za specijalne operacije, vozač koji je kamion vozio Ibarskom magistralom samo u specijalnim situacijama poznatim kao likvidacije. Zbog tog zanata osuđenik je na najdužu kaznu zatvora. I provereni je poliglota. Ako je znao da su Mile Liković i Miloš Simović na Uskrs ubili Slavka Ćuruviju zašto to Bori i Miletu ne reče dve godine ranije, u februaru 2001. kada ga je POSKOK uhapsio? Posle dve godine hibernacije, setio se u aprilu 2003. da je Ćuruviju ubio zemunski klan. Da nije takvim poduhvatom Ilić tada tražio malo više slobode za sebe? Nudio se za svedoka pokajnika? Za čiji račun su to uradila ta dvojica koja su u vreme Ćuruvijinog ubistva bila samo deo prigradske bande u usponu? Šta je sa saznanjem da je u likvidaciji učestvovao Luka Pejović, crnogorski gangster nižeg ranga pronađen 2000. godine u nekom jarku? Kakvi su Ilićevi motivi za dvogodišnje ćutanje, a ko u policiji ima interes da štiti dvojicu kriminalaca od kojih jedan nije živ a drugi je poluživ uhapšen pre desetak dana?

Biće da je poligon za igru proširen i da se, u trenutku kada se možda rešilo da se na slučaj Ćuruvija najzad stavi tačka, neko dosetio da bi bilo dobro produžiti tumaranje po tami. Za to je dovoljan engleski dokument. I engleski pacijent. Logično, kao što ne postoji ništa logičnije od činjenice da je policija u „Sablji” Ilićev iskaz mogla da iskoristi u svrhu još jednog rešavanja velikog ubistva, na taj način da poentira i završi priču. Nisu Bora i Mile naivni, iskustvo im je reklo da je Ilićeva naknadna pamet sumnjivog kvaliteta. Bajata.

Tajnost istine o ubistvu Slavka Ćuruvije krije se u svemu što je za 11 godina na mučnu temu ispričano. U dokumentu „Ćuran”, na srpskom, opisana je tajna operacija tajne službe koja je Ćuruviju pratila do sudnjeg dana. Nijedan od tih tragova ne vodi u Šilerovu, bazu zemunskog klana. U seriji pitanja treba odgonetnuti i ko su tajni policijski i diplomatski izvori. Ko je bio prevodilac na engleski, ko je dokument prekucavao i gde je original Ilićevog iskaza? Ili, kako dokument dadoše UNS-u, a ne, naprimer meni!?

Uskrsu dugom 11 godina umesto rešenja nude se nove tajne. Bizarno, reče Branka Prpa. Sumnjivo, kaže Udruženje novinara Vojvodine. Tipično za službu, kažu nekorumpirani policijski profesionalci. Tipično engleski, šuška čaršija. Glupo i naivno, reći će novinar koji godinama prati kriminalni milje. Priča o Ilićevom iskazu neodoljivo podseća na zamešateljstvo u vezi sa ubistvom Momira Gavrilovića. Okrivite one koji su vam već pri ruci. Tako će se istraga udaljiti od pravih meta, godine će teći a istina crvljati u nekom tajnom sefu. Dok je ne otkrije UNS.

Ako se ne varam, a ne varam se, i od Bagzija se očekivalo da nešto ispriča o nerešenim likvidacijama, između ostalih i o Ćuruvijinoj. Da je znao, rekao bi. Bagzi je ionako brbljao i više nego što je pitan. Pripadnici zemunskog klana hvalili su se javno po gradu posle svakog ubistva koje su izvršili, čudno je da nisu i ubistvom Ćuruvije, to bi za njih bilo kapitalno delo, stepenica više u hijerarhiji podzemlja.

Sudar logike sa onim što logika nije ne mora uvek da bude i pobeda logike. Nje veoma često nema u svetu kome pripadaju Ilić, Luković i Simović. Zbog toga moguće je postojanje minimuma promila da ubistvo Slavka Ćuruvije, koje nije rešilo pet vlada i isto toliko MUP-ova, bude najbizarnije raskrinkano. Promili vode ka Iliću i dokumentu na engleskom. Kako se na engleskom piše promil?

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 22. jun 2010.

The post Engleski pacijent appeared first on Dejan Jeremić.